„Ostajte ovdje” ili „Nemoj nikad da se vraćaš”! Koga poslušati, Aleksu ili Miku?
„Tužna obaveštenja” na srpskom lokalnom radio-programu u Australiji su za nekoga, bože mi oprosti, tragikomična. Veoma tipično, zastrašujuće redovno, obaveštenje o smrti pokojnika otprilike glasi:
„U staračkom domu je u 85. godini preminuo Vidosav D., rođen u Srbiji u selu Banja kraj Aranđelovca, iza sebe je ostavio suprugu Obreniju, sina Jovana – Džona, kćerku Ljiljanu – Lili, snaju Keti, zeta Rodžera, unučiće Roberta i Kajli i praunuka Kajliba.”
Asimilacija gazi postepeno, nezaustavljivo i do potpunosti.
Vidosav i Obrenija ponosno nose srpska imena (najverovatnije data po pokojnim precima). Deci su „mudro” dali srpska imena koja ipak zvuče internacionalno, da im se ne daj bože sa imenima Prvoslav ili Milunka ne bi smejali u školi, ali su deca i ta imena već u svakodnevnom životu uskladila sa potrebama sredine.
Jovan se svuda predstavlja kao Džon, kršteno mu ime niko od „australijskih” prijatelja i ne zna. Potpuno isto je i sa Ljiljanom, Lili, a onaj poslednji u nizu, Kajlib, možda će ponekad da pomene da je čuo da je srpskog porekla.
U Australiji je pre desetak godina bila vrlo popularna atraktivna pevačica i glumica Holi Valans (sada srećno udata u Londonu za poznatog milijardera), za koju mi Srbi negde iskopasmo da joj je prezime Vukosavljević.
Ona je u jednom intervjuu pomenula (valjda smo to zapazili samo mi Srbi) da je tačno da joj je otac Srbin. Seća se iz mladosti kako su joj se deca smejala jer joj je pokojna baka za školsku užinu pohovala pečenje i mladi luk…
Prva generacija u dijaspori ipak u svojim uspomenama čuva simpatične detalje, pamti kroz maglu pojmove ajvar, poneku psovku, ali kod sledećih se sve briše, slika Srbije bledi i potpuno nestaje.
U mojoj porodici, poreklom iz Hercegovine, imao sam sreću da je jedan vredni entuzijasta sastavio poveliko porodično stablo. Tamo je, u nekoj krajnjoj grančici, i ime mog oca, a u nastavku moje. Na susednoj grani je ime očevog brata od strica, ali kod njega stoji napomena – odselio se u SAD, i tu je kraj.
Njegovih sinova i unuka na drvetu nema, oni jednostavno ne postoje!
Lepo je to i osećajno napisao Aleksa Šantić:
Kô pusta grana, kad jesenja krila
Trgnu joj lisje i pokose ledom,
Bez vas bi majka domovina bila;
A majka plače za svojijem čedom.
Jednog dana, a on svakome mora da dođe, kada se u staračkom domu u predgrađu Melburna upokoji, napušten od svih, u dubokoj starosti Kajlib D., niko za njim u otadžbini, „u Šumadiji gde je sunce zasjalo”, neće kao za svojim čedom pustiti suzu. Kajlib otadžbine nema jer je tu zemlju predaka davno njegov praded Vidosav izneo na svojim opancima napuštajući rodno selo na obroncima Bukulje u potrazi za „boljim životom”
Autor: Predrag Vučinić, Melburn
Izvor: Politika
