Свако јутро, након доручка ми из летеће десетине Радићког одреда смо по задатку одлазили до Брине тј. кањона Уне, на тзв. Надвириваљку, одакле смо пуцали на непријатељске колоне возила и на возове. При томе смо увијек ослушкивали да ли ће нам се можда неко јавити од људи, који су успјели преживити покоље у селима са друге – лијева стране Уне, па да их спасимо.
Међутим, десило се да су два човјека из Перне и Љусине ( један је се зове Јеличић, а презиме другог ми није познато) прешли преко Уне, са намјером да дођу до нас, али непријатељска војска их је похватала па одвеле у Бихаћ. Када су их довели у команду, речено име је да – како знају и умију- морају однијети пошту Радићком команданту, чим они заврше писање. Људи су били уплашени,али кад им је ово наређено, били су срећни јер то значи да неће бити убијени, већ да иду на слободу. На путу из Бихаћа,наша патрола их је пресрела у. с. Грабеж и спровела до команданта Миле Глишића. Иако је било видљиво да су то наши људи, ипак је Миле позвао Гојка Лукића, из тог њиховог краја, који их је одмах препознао и отклонио све сумње. Писмо је било од Домобранске команде – Бихаћ и у њему су писали да они траже престанак наших свакодневних напада и пуцњава на возове и диверзије, те да – поводом тога – са нама разговарају. При томе су тражили да им пошаљемо одговор или неки знак да желимо с њима разговарати.
Командант Миле и Але Терзић су се договрили да би било најбоље, умјесто било каквог писања, њима дати знак, са Брине, када наиђе њихов воз, да се испале у ваздух ракете, умјесто пуцњаве из пушака. И, то са мјеста за које они већ знају да су наши положају тј. са Надвириваљке. Јутарњи воз из Бихаћа ка Крупој је наишао и чим је изашао из тунела Грмуша, ми смо испалили ракете. Воз је жестоко прикочио, из њега су изашли домобрани и – иако нас нису од нагнутог терена могли видјети – гласно су дозивали и предлагали да се сутра ујутро састанено на том истом мјесту и преговарамо. Сутрадан, воз је наишао онако по реду вожње и чим је изашао из тунела из њега су испаљене ракета, као знак њиховог доласка. Затим смо видјели одозго са Надвириваљке, заустављање воза и да из њега излазе домобрански официри. Онда је Але Терзић кренуо низ дио обале, који је ближе тунелу да се спушта ка цести и њима. Ми смо са оружјем на готово пратили Алу и домобране држали на нишану, за случај да би нешто покушали према Али. Међутим, они су се срели на цести, онако људски поздравили, а и ми смо већ стигли до њих. Але Терзић их након поздрава пита: – Господо шта сте хтјели од нас? – Ми желимо да разговарамо са вашим командантом, одговори овај домобрански официр! Але му рече: – Ви реците мени, шта ви желите па ће онда командант доћи овдје. Ја сам од њега овлаштен да разговарам с вама! И, одмах да вам кажем да ми нећемо пристати ни на какве уступке, већ од вас захтјевамо да све оне, које су усташе одвеле, одмах буду пуштени и враћени својим кућама. Ако сте дошли да од нас захтјевате предају оружја, да знате да од тога нема ништа. Ми ћемо се борити до задњег нашег борца и стално ћемо нападати ваше возове и сваког вашег војника, који буде пролазио овом цестом…! Њих двојица домобранских официра се међусобно сгледаше и предложише да се разговори наставе сутра ујутро, у исто вријеме, са истим знаком распознавања тј. њиховог испаљивања ракете из воза.
Сљедећи наставак: Наставак преговора са домобранима
Текст приредио и уступио: Борислав-Боро Глишић, син Милана Глишића
