Драгомира Андана неки воле а неки мрзе, највјероватније и зависно од тога шта је као бивши директор полиције РС чинио, а шта није хтио да учини односно „учини“…
Ја спадам у оне код којих Андан има „опен“ због онога што је чинио током фамозне реформе полиције, а због чега сада њему чине оно што му чине.
Као човјек који је у свему томе учествовао као Анданов савјетник, сматрам да имам право на овакву тврдњу, па чак и моралну обавезу према Андану да не ћутим, већ да је и јавно изнесем.
Тим прије што је полиција РС опстала захваљујући не само Андану, већ и једном читавом тиму, у којем није било писаца накнадних књига о реформи полиције, а у којима нема ни Андана, ни Пере Букејловића, ни Гостимира Поповића, ни незаслужено заборављеног Дарка Матијашевића, који у свему томе можда носи и највеће заслуге.
Но, није то сада ни битно… и у књигама о НОБ-у,писаним уз поштовање „временске дистанце“, највеће заслуге су редовно припадале преживјелим носиоцима јагода за рањенике, активистима који су окупатора гледали мрко и испод ока…
Битно је оно што данас симболизује Андан испред закрачунатих двора ОХР-а.
Андан је живи доказ да се између прокламованог и стварног налази страшна провалија, у коју је данас упао он, а сутра може и неко од нас.
Јер, када се сјетим свих силних декларација и конвенција о људским правима и основним слободама, које се потежу као основ за уставне реформе у БиХ, онда просто не могу а да Андана не нађем у свему што је овим папирима строго забрањено: почев од ускраћивања права на слободно кретање, па преко забране понижавања и нечовјечног поступања до забране кажњавања мимо закона и судских одлука.
Анданов штрајк глађу није само пука посљедица његове глади за конзумацијом основних права и слобода које му, како изгледа, само на папиру припадају, већ прије свега вапај за оним што је и написао: да живи као сваки нормалан човјек.
Да му се суди ако је за нешто крив, или да му се коначно призна његово постојање, јер Андан у оваквој ситуацији без докумената, права на кретање и виђање са породицом практично и не постоји.
Зато заборавите све евентуалне контроверзе око њега, и почните да га посматрате као (не)видљиву жртву једног лицемјерног и све накараднијег система.
Немојте га заобилазити. Примјетите га, дођите да му дате подршку.Срамота је да се тамо потпуно сам а ипак за све нас бори. Нашим изостанком му само одмажемо, а нећемо се моћи утјешити неким накнадним књигама у којима ћемо написати да смо му били помагачи тако што смо све то мрко одгледали на телевизији.
Мислим да је ипак само до нас, и да је то оно што можемо учинити.
Баш као и Андан, не очекујте појављивање званичника из институција.Они су ових дана презаузети предизборном кампањом за боље сутра – њима и свима нама сем Андана.
