Недостатак мистичности и драматике, надокнађује се продукцијом и ефектима. Као заиста вриједно, треба издвојити битку између домородаца и Ираца. Посебно музику.
То је пранепостојећи амерички Косовски бој, након којег се потурчила и израсла у небеску Југославију. О ситним детаљима националних митова, кад су прскале лобање и гулили се скалпови, никоме није стало да прича. Макар и са историјски неутралног становишта. Истинољубиве приче о уједињењу два свијета, ту не долазе у обзир.
Банде, као урбанији облик сукоба, чине регрутни састав топовско-статистичког меса. Раса нема достојно отјелотворење, као што то има религија. Католичка и протестантска црква.
Кинези и црнци се појављују спорадично, и искључиво као жртве. Може се рећи да Скорцезе, у граници наведених оквира, никог не штеди. Ни цркву, ни америчку власт, ни историју саму. Осјећа се ововјековна идеализација, гдје је та прошлост ипак до одређене мјере славна. И лажирана у разумљиву.
Уједно, осим историјско–образовне мисије, садржи потрагу за очинском фигуром у чину освете. Гдје се иста претаче у дјечије задовољство, указаном пажњом самог објекта освете.
(Редитељ: Мартин Скорцезе; Улоге: Леонардо ди Каприо, Даниел Деј-Луис, Камерон Дијаз)
