Још један од званично фантастичних филмова. Поред лошег енглеског нагласка, Шварци више ничим не импресионира. Поготово не новим скакањем без падобрана, кад хвата исти у лету и навлачи га на себе. Вукући ручицу за отварање куполе, таман на вријеме…
А од оваквих глупарија је филм понајвише састављен. Највећа нелогичност, поред те да данас има много примамљивијих и млађих билдера, мени је та пушка која пуца електромагнетне таласе. Не у дијелу своје научнофантастичне перспективе, већ у дијелу да има ренгенски нишан, који продире кроз зграде. У случају овакве техничке напредности, нема шаје да би Шварцијев лик имао икакве шансе.
А сценарио је тек формулативна небулоза. Сајрез је овдје замјена за Карлајл. Приватна корпорација која производи наоружање, и има намјеру да га извезе у непријатељске руке. Наравно, добија га руска мафија. Ко би други?
Када један од мафиоза из лучког синдиката радника на утовару објашњава шефу да Руси више нијесу комунисти, него савез суверених и независних држава, овај му каже да завеже и не прави се паметан.
Шварци је посленик на заштити и брисању досадашњег идентитета свједока. Једна згодна мулаткиња је часни домољуб (патриота) и узвишени човјекољуб (хуманиста). Њу он штити, и раскринкава ту Сорошку завјеру против добрих пореских обвезника САД. При чему му помаже екипа нагодбених преступника из програма за заштиту свједока, које је спасио прије почетка наше приче.
Зачудо, не долази до спајања усана свједокиње и заштитника, али је музичица у епопејичном тону, извукла максимум идиотске патетике, који се из овог матрички ретардираног остварења дао извући. Једва чекам кад ће снимити званичнофантастични Посљедњи акциони херој.
Ал’ да је стварно посљедњи.
(Редитељ: Чак Расел; Писци: Тони Пурјир, Валон Грин, Мајкл Чернучин)
