– Имам три хотела у Москви, четири банде. Још у Питеру, Самари… Музем Русе као овце. Ви сте бијели, имајте Бијело море. Ми смо црни, наше је Црно море.
Дали сте пола земље. Украјину и Казахстан. Не борите се за отаџбину, већ само јер вас воде као овце. Нећу се смирити, док јужно од Волгограда не буде Руса. Кинези ће вам преузети Далеки исток…
Ова изјава Аслана Гугајева, средишњег негативца овог филма, главна је спознаја читавог остварења. Да, постоје Чечени који то заиста тако мисле.
Иначе, друга спознаја је, да у Русији још увијек постоје људи који су кадри да сниме филм у којем ће мало бацити нагласак и на патриотизам. Чечени овдје кољу заробљенике да би их снимали камером и набацивали то на интернет. Сасвим случајно, шака им допадну Енглези. Двоје вјереника.
Аслан пусти и два војничића Руса, будући да од њих не може зарадити пара. Задатак је да обавијесте команду о заробљеном капетану, односно да су га вољни мијењати за Аслановог брата. Пусти и Енглеза, пошто је обећао да ће донијети милион или два фунти. Што овај не може да уради, па се враћа из Британије и заједно са једним од војника креће на пут ка Чеченији.
Енглез је добио паре од неке ТВ-куће, али да снима читав процес покушаја спашавања од чеченске каме. И ту је филм јадан у ситуацијама када је покушавао да буде акциони, а добар у смислу осликавања истинског Кавкаског миљеа. Акција је толико неувјерљива и пуна логичких рупа, да је мало непријатно посматрати у одређеним тренуцима. Особито дио гдје се спуштају сплавом низ ријеку. То је срамотно.
Све у свему, спасу се, али млађахни Рус потом заглави у затвор за убиство (пуцао на џип пошто Џон није знао да се склони) те малтретирање чеченског цивила којем је чак дао дио својих пара. Све то зато, јер је Џон снимио филм у којем се то види, и на основу којег се прославио. Иначе, Џон је потпуно приказан као размажена западњачка пичкица.
Оно што посебно радује (из перспективе неког ко не мрзи Русе, већ напротив), јесте приказивање тог капетана који је остао непокретан усљед експлозије, којег тумачи Сергеј Бодров млађи. Његово овлашно спомињање, и оштре карактерне црте које посједује, дају тло за које да се ухвати дављеничка руска милитарно-родољубива идеологија. Нешто слично капетану Алексићу у Кустуричином „Живот је чудо“.
То што се тај капетан још 2002. године у овом филму презивао Медведев, већ је и сувише за љубитеље теорија завјере.
(Редитељ и писац: Алексеј Балабанов)
