Комедиографско Друштво мртвих пјесника, без саосјећања са стварним животом.
Представљено, нема ни мало могућности да се догоди, а истовремено је у реалним оквирима. Комедија мора имати бар мало нереалног, да схватимо како се треба заценути од смијеха, а не плача. У противном, комедије би били најужаснији хорори за одрасле. Или безвезарије, што десило овдје.
Пропали музичар се прошверца у скупу приватну школу. Умјесто друга папучара, који је одустао од Р'н'Р, и посветио се озбиљном учитељском послу. Нико не примјети како дјеца мјесецима не уче, и да сваки дан из учионице туку бубњеви, синтисајзер, и ектричне гитаре. Због дјечје сарадње, све се добро заврши на бици демо-бендова (није толико фенси као Демофест).
Назјанимљивије је што, антиклишејски, заузму друго мјесто.
Све остало из шаблона: лоша дјевојка тиранише типичног учитеља, нетипичан учитељ за пуританску средину му је неодговорни колега, ту је и сан који се слиједи, те дјеца чистог срца која успјевају да га схвате. Чак и родитељи на крају задовољни.
Овдје рекламирано као бунтовништво, још у мом клинаштву је била превазиђена музика за ретардињосе. Зато и два цимера улазе у систем. Отварају школу рока, али као изваннаставну активност.
Punk's not dead!
(Редитељ: Ричард Линклејтер; Улоге: Џек Блек, Адам Паскал, Лукас Папелијас)
