Јучерашња потврда страначких органа Српске радикалне странке Републике Српске и Српске напредне странке да ће те двије странке убудуће на политичкој сцени Српске дјеловати као Политички савез СРС РС и СНС…
…што је вјероватно експеримент од чијег успјеха ће зависити евентуално спајање ових странака у један политички субјект, прва је добра вијест у опозиционом крилу политичке сцене у Републици Српској након што је Огњен Тадић касно увече трећег октобра прошле године пожелио „лаку ноћ Српска“.
Пише: Урош Симеуновић
Оно што Тадић није рекао јесте да се Српској и њеним грађанима смрачило поодавно, а да за такво стање свој дио одговорности итекако сносе и оне партије које се данас налазе у опозицији. Штавише, сама чињеница да су два политичка дављеника Михајлица и Шукало, који су на прошлим изборима прошли к`о боси по трњу, послала први позитиван сигнал на неесенесдеовској страни политичке позорнице у Српској, и више него довољно говори о потпуној политичкој индолентности лидера двије највеће и, ваљда, опозиционе странке, двојице Младена – Босића и Иванића.
Овом неуиграном двојцу без кормилара и без оне политичке ствари ваља придодати и Драгана Чавића. Иако је он данас неспорно најконкретнији и најспособнији народни посланик у НС РС, он се није превише промјенио од времена кад је водио СДС и некада велику странку довео дотле да јој предсједник може постати и Младен Босић. Чавић је заједно са Војиславом Глигићем створио приватну партију, која превасходно служи личним интересима поменутог тандема. Таква партија није и не може бити политичка окосница промјена у Српској, јер Чавић и Глигић то и не желе – сваки процес укрупњавања политичке сцене у Републици Српској, по њима, једино има смисла ако они у цијелој причи буду главни шефови параде. С друге стране, велико је питање и колико Чавић збиља жели да са власти сруши СНСД: кад за првог човјека бањолучког одбора странке, а у Бањој Луци се и долази и одлази са републичког нивоа власти, поставите Милоја Сексана, онда је јасно да немате посебно значајне амбиције у главном граду Српске, што ће рећи да ДП-у „Чавић-Глигић“ суштински не треба ништа више од два народна посланика у скупштини. Погодите која.
Стога, уз такву опозицију, уз Марка Павића, Петра Ђокића или Мирослава Микеша који су позиција у Српској, чак и радикали и напредњаци могу да буду политички фактор. Истина, Додик је још увијек неприкосновен, али њега неће срушити ионако с власти опозиција, него они који су му се јуче највише дивили, а данас шкргућу зубима док од поштара примају овомјесечне рачуне. Заједничка СРС-СНС прича у Српској, уз конкретну помоћ једне поприлично озбиљне напредњачке екипе из Београда, те уз нека нова домаћа лица, може да оствари своје мјесто под сунцем у Српској. Али, први и основни услов им је да прво промјене себе, па тек онда да то траже од других. То значи да је грађанима Српске доста великих и празних прича. Ближе се локални избори, и ту се ради о конкретним темама које интересују људе. Уколико Александар Вучић научи овдашње радикалне напредњаке како да смире доживљај и укапирају да људе занима од чега се живи, а не како је историја почела и како ће се завршити, те уколико уложе средства у неколико нових фаца – резултат може да буде изненађујуће повољан по њих. То посебно може да се деси уколико им неко ко се иоле разумије у политички маркетинг каже да нађу неко вриједносно неутрално име за свој Савез, које бираче неће асоцирати ни на једне, ни на друге.
Једноставно, опозицији у Српској је потребно више програма и рада, а мање сујета. Стога треба поздравити свако смањење его-трипова. Да су Босић, Иванић и Чавић урадили прије избора оно што су данас направили Михајлица и Шукало – сви они би имали далеко више разлога за задовољство. Буду ли ова посљедња двојица довољно паметни, те ако нађу неко треће и некомпромитовано лице да у јавности представља њихов Савез – могли би да наставе са ширењем позитивне опозиционе енергије, те да претходној тројици покажу како се може и другачије радити.
