Земља мора имати нешто више од 150 милиона становника, и бити војно надмоћнија од остатка свијета; па да јој у сваком филму не глуми Жерар Депардје. Просто човјеку криво, што Бата Живојиновић све чешће офали у нашем.
Занимљив филм, а није урађен ни са пуно пара. Што чини атмосферу у којој комедија добија сопствену душу, и смјер смјехотреса. Напримјер, пошто је то пра-историја, све животиње имају кљове као мамути. Пракоњи, працрви, пракокоши.
Осим тражења мистериозног убице, у заплету постоји смрдокосо племе. Они не знају тајну шампона, и намазани су окер бојом (што су неандерталци заиста и чинили).
Вођа племена, шаље кћерку да заведе једног из супротног табора, како би им одао рецепт. Радњу је требало прекинути након дијела у мочвари. Двадесетак минута највише, јер одатле постаје мало заморан. Очекивање продуховљенијег објашњења, своди се на “Знам шта сте радили прошлог љета”.
Филм забаван, измрежан ситним епизодицама. Кратким скечевима, и кошмаром праисторијског човјека, којем трговац у супермаркету покушава продати вешмашину. Шампоњери се сви зову Петар, пошто је у питању камено доба и ту се зачиње одлична водвиљска комика. Стварно смијешан филм и један од поноса француске кинематографије овог типа.
Петар = Стијена.
(Редитељ: Алан Шаба; Улоге: Марина Фодс, Жерар Депардје, Дамјен Жијеро)
