Има везе са Илијадом, таман колико то Холивуду паше. Код Хомера је бојно поље шаховске табла, а фигуре хероји и војници. Богова овдје уопште нема.
Једина се појављује Ахилова мајка. Али тако да се не зна је ли у питању становница Олимпа, или само мирмидоњанска матрона. Читав одише тактиком “и прднути и стиснути”, уз црнобијело грађење ликова.
Хтио се неутралан приступ, испричан схватањима данашњег човјека? Онда је нејасно откуда толики килограми патетике, чију желатинозну масу пијесак под Тројом слабо упија. Боље му иде са крвљу. Специјални ефекти просјечни, и главни утисак се може преточити у придјев – гологуз. (Бред Пит).
Тројанци су сви добри и пуни разумјевања, а код Грка ваљају само Ахил и Одисеј. Епизода са жртвовањем Ифигеније је (као и многе друге) испуштена, као прекрупан залогај за примитивну драматику.
Финансијерима је далеко ближе наслијеђе Римљана, па инсистирају на бијегу Енеје. Што је непотребно, јер (за разлику од епа) и Парис може преживјети. Хоће рећи: љубав побјеђује све. Поготово историјске и епске вјеродостојности.
Петерсен просто нема шансе у отвореној бици.
(Редитељ: Волфганг Петерсен; Улоге: Бред Пит, Ерик Бана, Орландо Блум)
