Имали су само седам, односно пет година. Ни мрава нису згазили. Тако су мало живјели и тако мало видјели. Између 1. и 2. јула 1992. године у Коњицу, са родитељима, угледним Србима из тог града, под окриљем ноћи стријељани.
Ђуро и Власта Голубовић – обоје омиљени професори коњичке гимназије, угледни грађани, цијењени суграђани. Ђуро још и једва покретан, због прележане парализе у дјетињству. Никоме криви и никоме дужни, вјеровали су комшијама муслиманима. Но “стигао” је јули! За Србе из Коњица – који су и у другом свјетском рату голготу преживљавали – никада страшнији!
Већ друге јулске ноћи, у породични стан упала су шесторица, не припадника било каквих паравојних формација, већ “специјалаца” Интервентног вода Станице јавне безбједности. У два аутомобила одвезли су Голубовиће на градску периферију, према Спиљанима. Поређали их и стријаљали!
Ђуро, Власта и петогодишњи Павле у смртном ропцу, нехотице, под окриљем ноћи, постали су заштитници, двије године старијем Петру. Петар је покушао да пронађе спас. Стигао до првог полицијског пункта. Невино и наивно дјечије вјерујући, у страху, није препознао исте униформе! Но, умјесто да му буду уточиште, “предали” су га поново у руке убицама – да “заврше” посао. ! И стријељали су Петра по други пут! Смртоносни рафал покосио га је на прилазу селу Бегин Вир.
– То су људи без савјести, без срца, без душе који су заслијепљени мржњом па чак и користољубљем, да се одузме стан ове породице, ишли су на то да затру ову породицу, да их убију и доказали су да у тим њиховим безумним намјерама, ништа није свего па чак ни животи невине дјеце од 5 и 7 година, који нису ни знали шта им се дешава – рекао је коњички парох Милан Бужанин.
Данима касније, четворо Голубовића – заједно, сахрањено је на православном гробљу! А Коњиц је заћутао! Немоћан је био и Милан Иванишевић, суоснивач Актива српског народа у Коњицу и познаник стријељане породице. Са болом се присјећа.
– Свако убиство је злочин, али ово је ово је мало је рећи злочин, ово је злочин над злочинима када неко два пута убија некога који ама баш ни за шта није крив – додаје Иванишевић.
За злочине и “злочине над злочинима” над коњичким Србима, у судским процесима за које, многи ће рећи да су били фарса, суђено је и пресуђивано тек Миралему Мацићу, Адему Ланџи и Јусуфу Потуру. Сва тројица су, између притворских и затворских ћелија, за кратко вријеме изненада и сва тројица симптоматично, од срчаног удара преминула прије седам година.
Но, бар дјелић коњичке срамоте за невино уморене дјечаке покушао је да ублажи, човјек, Коњичанин Анис Косовац. На улазу у локално православно гробље у близини своје куће, саградио је спомен капију – као сјећање на малишане из предратног комшилука – на дјечаке Петра и Павла.
– Нећу да се уклопим у ту колотечину, нећу да моја дјеца немају споменик која су убијена, а свима другима на срамоту који неће да дижу такве споменике у своме граду, комишијама својим друге вјероисповијести – каже Косовац.
Два малишана у мермеру уклесана и загрљена – бар привидно одлазе у неки бољи свијет. Њима за незаборав, обновљен је и храм у Борцима, који већ носи назив – апостола Петра и Павла.
Извор: РТРС
