Raspravljah sa kolegom u vezi sa Danom Republike. Volimo li Republiku Srpsku ili ne volimo? Jesmo li ravnodušni? On je bez sumnje voli! Ja ne znam! Ali nisam ni ravnodušna! Ne postavljam sebi pitanje da li je volimo, već kako je volimo? Da li samo deklarativno, ili u toj ljubavi ima poštovanja, uvažavanja, solidarnosti?
Da li ljubav prema državi znači pisati ćirilicom, a biti nepismen? Da li je ljubav prema otadžbini kokarda na glavi, mahanje zastavom, a krađa državnog novca, spletkarenje, podmetanje? Pjevanje čuvene pjesme: „Božić je“, a nepoznavanje ni jednog stiha liturgije. Ne znam iz kojeg udžbenika su o ljubavi čitali ovi naši rodoljubi.
Ja je volim kako umijem. Trudim se da budem dobar građanin, plaćam svoje račune, borim se za svoju egistenciju. Živim u njoj, iako sam imala prilike da odem daleko. Kada negdje otputujem iz srca se radujem našoj granici, iako je najtrošnija od svih. Iskreno i iz srca se obradujem svakom „našem“ čovjeku kojeg sretnem na nekom od tih svojih putešestvija.
Da li je ona mene voljela zauzvrat? I oko toga se dvoumim. Voljela je surovo, grubo. Otimala vrlo često mnogo više nego što je davala. Bestidnica! Najviše su boljeli trenuci kada nije uvažavala. Kada je žrtve olako shvatala. Nije ona, već oni koji se kunu u rodoljublje! Oni koji stoje prvi u redovima, koji joj ponosno kliču i skandiraju! Sjećam se raznih anegdota iz škole: „Neka djeca poginulih boraca podignu ruke“. Nekolicina nas bojažljivo podižemo, dok gutamo knedlu. Iako smo dobili paketiće, dosadio nam je i ovaj žig koji nosimo. Kao da smo neka rijetka vrsta. Ostala djeca zagledaju, djeca kao djeca, vidi se zavist, ne shvataju koliko je kompenzacija nepravedna i bolna! I tako, ide ta gradacija događaja. Na fakultetu, ne mogu da dobiju smještaj u studentskom domu od vas. Vaših dodatnih 10 bodova na konto pogibije vašeg oca bi vas vinulo visko na rang listi. Ovi drugi psuju, komentarišu. „Treba ih odvojiti na posebnu listu“, govore! Lupiti im još jedan žig! U zdravstvenoj knjižici, još jedan žig: DBP! U prvi mah kontam: „šta je?“. Šta će skraćenica za društveni bruto proizvod u zdravstvenoj knjižici? Onako u brzini permutujem slova. Kad ne lezi vraže: dijete poginulog borca! Kako bi drugačije znali da vam ne naplate marku participacije.
S druge strane, grozim se i od ovih drugih. Unovčili su tu žrtvu! Svugdje je guraju, i samim tim trivijalizuju! Kite se ordenjem! Nema tog ordena koji bi mogla sa ponosom da nosim ja, nije to moj orden! Ne volim da ga gledam, nanosi bol i podsjeća na izgubljeno, i žigove sve više krijem. Tako manje boli. Ne moraju svi da znaju.
Po završetku fakulteta razmišljam o opcijama za zaposlenje. Kažu: „Napiši ti njemu da si izbjeglica i da ti je otac poginuo“! Stresoh se. Kakve to veze ima? Da li me ta činjenica čini dobrim novinarem, osrednjim, lošim? Kakve vezu ta referenca ima sa tržištem rada? Kategorično odbijam. Vrte glavom: „E jesi budala, kako je „taj i taj“ dobio pos’o“. Ma ne interesuje me ni taj, ni onaj, ni ovaj. To bi za mene značilo da sam svoj gubitak počela da naplaćujem, a kada bih počela, ne bi ova država imala dovoljno novca.
Treći opet govore, kako naši očevi nisu za ovo ginuli. Ma otkud vi i ja znamo zašto su oni ginuli? Morali su da idu. Neki nisu ni željeli. Neki su bili zadovoljni sa Jugoslavijom, neki sa Bosnom i Hercegovinom, neki i nisu, ali nije ih se mnogo ni pitalo. Išli su da spasavaju mene, tebe, njih! To je bio njihov motiv! Da budemo živi! A da bi čovjek bio živ, on treba da živi ovaj život kao najbolji mogući čovjek! Jedino će tako opravdati žrtve! Ne da živi kao metilj, poltron i ulizica! Ne da mu životni motiv bude koristoljublje! Nego da živi kao častan i dostajanstven čovjek. Vrijedan i marljiv. Dobar komšija! Da se bori za svoje bolje sutra, bolje sutra svoje zajednice i države! Za dobro svog komšije, brata, slučajnog prolaznika!
E, samo kada je tako bude volio, biće to Dan republike koji treba da se slavi!
(uz odobrenje autorke preuzeli sa despotica5.wordpress.com)
