Aleksandar Vučić vrlo dobro zna kako se dobijaju izbori u Srbiji. Targetiraš „izvore zla“, označiš ljude koje rade za njih, dovedeš ih u vezu sa svojim političkim protivnicima i sebe predstaviš kao glavnog borca protiv tih zala.

„Slučaj Mišković“ to najilustrativnije pokazuje: nesporno problematičan tajkun je označen kao „zlo“, svi oni koji su politički oponenti Vučiću i koji su bili bliski Miškoviću (a u Srbiji su svi bili bliski Miškoviću) označeni su kao njegovi saradnici, a Vučić je medijski predstavljen kao jedini ozbiljan borac protiv zla koje je godinama izjedalo Srbiju-korupcija i kriminal. Građani se tako suočavaju sa izborom: ili Vučić, takav kakav je, ili povratak na staro. A budući da je povratak na staro zaista horor za ogromnu većinu građana-oni će mahom podržati Vučića. Veoma jednostavna logika. Njena jednostavnost je dovedena do savršenstva, isto onako kao što je svojevremeno Boris Tadić targetovao SRS kao promotera politike i prakse omraženih devedesetih godina i samo na osnovu toga što je sebe pozicionirao kao glavnog oponenta tom i takvom SRS-dobijao je dva puta izbore bez bilo kakvih pratećih rezultata.

Dakle, razlog Vučićeve popularnosti i političke snage je jasan. Narod reaguje tako kako reaguje i nemoguće je očekivati da će se nešto u tom smislu promeniti. No, postoji tu jedan drugi, bitniji problem. Naime, mediji u Srbiji vešto prikrivaju jednu činjenicu koja bi, kad bi se jasno predočila javnosti, bila veoma bolna po Vučića, znatno bolnija od svih stvari koje mu politički oponenti zameraju. Radi se o Vučićevoj konekciji sa Mlađanom Dinkićem, čovekom koji je u Srbiji jednako omražen kao i Miroslav Mišković. Ova veza se vešto prikriva, baš zbog Dinkićeve enormne nepopularnosti. Da Vučić javno saopšti da blisko sarađuje sa Dinkićem na čitavom nizu pitanja, ne samo u komitetu za saradnju sa Arapima, da javno obznani da će posle izbora ući u vlast sa Dinkićem pre nego sa bilo kojom drugom partijom-to bi izazvalo šok u Srbiji i među glasačima SNS.

Takođe, vredi zapaziti da ljudi iz neposrednog Vučićevog okruženja, poput Zorane Mihajlović i Siniše Malog, jesu u prošlosti pre Vučića direktno sarađivali upravo sa Mlađanom Dinkićem. Na kraju krajeva, pošteno bi bilo da mediji u Srbiji jasno saopšte građanima i da je osnovni razlog ostavke Saše Radulovića bio upravo taj što se „smrtno“ zamerio Dinkiću i njegovoj ekonomskoj politici koju je prisvojio i Aleksandar Vučić. To je ključna tema i o njoj mediji u Srbiji listom ćute.

Reč je o sledećem: Mlađan Dinkić je bez prekida upravljao ekonomijom Srbije od 2001 do 2013 godine. Dakle, 12 godina. Njegov koncept je bio sledeći: privatizovati državnu svojinu pod sumnjivim okolnostima i sa devastirajućim posledicama po srpsku ekonomiju i društvo u celini. Potom dodeljivati subvencije iz budžeta novim vlasnicima pod krinkom „pomaganja investicijama i zapošljavanju“ pri čemu nije zaposlen ni delić onih prethodno otpuštenih radnika u Dinkićevim privatizacijama. Inače, još od 2001. godine upravo Siniša Mali radi kao pomoćnik ministra za privatizaciju u Ministarstvu privrede a potom prelazi u Agenciju za privatizaciju. Stoga, ne treba da čudi njegova frustracija Radulovićem koji je počeo jasno da raskrinkava metode kojima su se Dinkić i dinkićevci u kabinetu Aleksandra Vučića služili godinama.

Subvencije se po Dinkićevom modelu dodeljuju njemu i njegovoj partiji bliskim investitorima. Pri tom niko ne meri efikasnost tih investicija niti se ulazi u bilo kakvu računicu koja se tiče ekonomske opravdanosti istih. Na taj način Dinkić i njegova partija koncentrišu kod sebe svu ekonomsku moć zemlje iz koje sledi i politički uticaj. Tu leži odgovor na pitanje kako to da Dinkić uvek ulazi u parlament iako je najomraženiji političar u Srbiji.

Prvo je Vojislav Koštunica služio kao štit za Dinkićev ekonomski recept. Koštunica je u jednom trenutku pre desetak godina bio veoma popularan i prepustio je ekonomiju zemlje Dinkiću, kojem je Koštunica služio kao paravan. Posle Koštunice tu ulogu je preuzeo Boris Tadić a danas je ta „čast“ pripala Aleksandru Vučiću. Svima njima je zajedničko da su u jednom trenutku bili veoma popularni, da su imali ogromnu vlast, da su ekonomiju i finansije zemlje prepustili Dinkiću i da su iza sebe ostavili ekonomsku pustoš.

Ovo su sve činjenice o kojima mediji u Srbiji ćute a o kojima će gromoglasno pričati nakon Vučićevog pada. Kao što 2012. godine Vučić nije u kampanji govorio bilo šta o Briselskom sporazumu i dijalogu sa Hašimom Tačijem tako danas ne spominje niti dogovor sa Mlađanom Dinkićem. To će javnost da sazna tek posle izbora.