Sad je skroz kul pisati o poplavi. Dati vjerodostojnu analizu, biti suvog mišljenja, prosvijetiliti narod. Najčešće sa neke fine geografske distance. Gomilah danima mulj u glavi, čak sam izvukao ono najsmrdljivije i stavio na papir uz kont da se to izgradi u neki fin post, da bude šer. Ali, sinoć me iznenadi poplava i strahovito mi se izli moždana kanalizaciona mreža, trenutno je vanredno stanje.

U mojoj porodici, mutna voda se prenosi sa sna na san. To je naslijeđena rijetkost koja nažalost funkcioniše. Nisam fan genetike niti zarobljenik sujevjerja. Robujem mutnoj vodi jer mi se dva puta do sada pojavila i oba puta najavila lične nesreće. Ne bih da se objašnjavam, radije bih da se izlijem, ako dozvolite.

Podrum je, zidovi su bijeli i čisti. Sve je čisto, pravi dom. Čak naslućujem i konture, liči na podrum jednog bezveze rođaka o kojem nikad ne mislim i koji je nebitan kao bijele čizme Željke Cvijanović. Okružen sam bližnjima.

Dešava se napet razgovor. Znam i priču, može se to riješiti. Sa strane su bijela drvena vrata, friško premazana. Baš bijela, imaju izbočine, nekakve letve u donjem dijelu. Nemaju stakla i odškrinuta su.

Šapat između nas žubori. Sjećam se da mi je pogled fiksiran na poluotvorena vrata. Pravo su kobna i ometaju me da se koncetrišem.

Dolazi val, mutan i planiran. Hladnoća otvara vrata, podrum postaje tekući. Pali se mrak i do pojasa sam u vodi. Iznad mene nema stropa već se nazire drvena terasa. Slična je jednoj u Šamcu. U snu sam pokušavao da se sjetim besplatnog broja psihološke pomoći, ali ja nisam pogođen. Ja ću biti pogođen, uvjeren sam. Ostavljam se u tekućem mraku da izguram stvari do kraja.

Vidim bližnje kako se penju na terasu, spašeni su. Neko viče da se izvučem iz vode, da ima svašta u njoj. Ona i dalje teče oko mene, kolonizuje prostor, ali mi ne uspijeva savladati struk. Bojim se tog naziva „svašta“ i počinjem sa prvim gazom. Osjećam bjelinu poda i strah od nepoznatog, da barem nisam bos. Strah mi panično zabija komadić stakla u taban, razum me još snažnije hvata za ruku i govori da sam dobro prošao. Hvatam se za ogradu i potpuno suv izlazim na terasu.

Ispred mene je jako bitan dječak. Posmatra kroz mene i smiren je. Terasa se krivi na desnu stranu prema vodi, ali ne zbog udara vode. Terasa se oduvijek krivila, to sam znao. Dječak i dalje stoji čvrsto, sad već pod oštrim uglom. On neće pasti, ne sada i ne preda mnom, procijenih.

Stojimo naspramno duže vrijeme i dešava se ništa posebno. Dobio sam nekoliko sekundi da izađem iz sna i pokajem se što sam dozvolio da sve što se dešavalo proteklih dana utiče tako jako i da se cimam u jebenom snu. Moram povesti više računa o sebi, koliko i kako se izlažem, kako to utiče na mene. Isprepadan nisam koristan. Zaključujem da sam sigurno jedan od onih labilnih kojima je potrebno više vremena za probavu i da ću pokušati afirmisati utiske već sutra kako bi ih lakše izbacio, pa makar i sa nekim ko je stručan za izbacivanje mulja iz glave.

Opet sam naspram dječaka, obavijeni smo potmulim mrakom, ne vidim mu lice, ali znam ko je. Izgleda još stamenije, ne pomiče se i potvrđuje moj prethodni proračun o fizički stabilnom odnosu sila koje ga napeto drže na sigurnom. Da sam imao sat koji nikad nemam, izabrao bih scenu smarajućeg pogleda uz facijalnu fusnotu „daj, molim te“ i pokušao se izvući iz podruma.

Odabrano je da čekam.

Zvečka. Čuje se zvuk zvečke, dolazi odozdo, iz vode. Mali nema zvečku, nije on. Taj rastresiti i prijeteći zvuk se izvlači iz ponora, penje se uz grede, ulazi u kiseonik. Sve zveči, strašna je opomena. Dole su zvečarke, mnogo ih je, brate. Premnogo.

Budim se, prava je noć. Nisam sjeban, ništa sam. Nisam zapalio cigaretu, to bi bilo filmski. Okrenuo sam se na drugu stranu i zaspao bez sna. Odgurnuo sam proročanstvo, zamolio za još malo vremena.

Zvečka je znak velikog cimanja.