U dvadesetogodišnjem paničnom rušenju patrljaka BiH, RS je potpuno zaboravila na sebe.

Znali smo se ložiti na ideje o nezavisnosti, stavljali kvačice, pušilo se na sve strane kao iz sirove bukve. U međuvremenu, plamen je postao pepeo, nešto su se svi ućutali a mi postali zavisni od mnogo gorih stvari.

Teško smo oboljeli - primamo svakodnevne opasne doze da bismo opstali u obmani čuvanja naše ugrožene nezavisnosti na uštrb sopstvenih života. Čak ni u grobu ne moš više biti svoj, ekshumiraju ako se ne plati račun tj grobljanska članarina.

Nikada nismo bili zavisniji od Beograda. Trči se na svaki signal, pristaje se na svaki prijedlog, od bilo koje vlasti. Koliko je Beogradu Banjaluka potrebna, vidi se na primjeru Kosmeta. Dok se Narodna skupština RS zaključala Rezolucijom o nepriznavanju jednostrano proglašene nezavisnosti Kosmeta , Srbija je pod upravom nekoliko različitih politika, nastavila pregovore sa Prištinom. Rezultat svega je da ja, kao nosilac pasoša BiH, ne mogu preći granicu Kosmeta bez vize a građani Srbije mogu! Kakva nebuloza. I naravno da se Beograd nije konsultovao sa Banjalukom, ne pita Sava Vrbas hoće li se uliti.

Tom deklaracijom, RS je kontradiktorno ugrozila mogućnost sopstvenog proglašenja nezavisnosti. Naravno, uvijek možeš biti nedosljedan, samo je pitanje da li se to isplati na duge staze. Konstantno pominjanje Dejtonskog sporazuma je dodatni katanac – on tek isključuje realnu mogućnost nezavisnosti jer takav kompromis bi morao biti gigantski geopolitički momenat.

Uvijek postoji mogućnost da se izolujemo i jednog dana kažemo: e, od danas, mi smo nezavisni. To će naići na odličnu reakciju svih komšija - na prvom mjestu, samoj Srbiji, kojoj bi to predstavljalo dodatnu glavobolju u međunarodnoj diplomatskoj borbi za limitiranje nezavisnosti Kosmeta. Srećom, gradili su se dobri odnosi sa Hrvatskom, nekoliko stotina kilometara zajedničke granice jedva čekaju nezavisnost. Da se ne pominje Federacija BiH, sa kojom se nikad i nije pokušalo razgovarati. Nisu ni oni sa nama, to je istina. Ali, priča je da su oni u totalnom haosu, da nas oni koče, pa zašto mi, kao bolji, nikada nismo pokušali o bilo čemu razgovarati? Pitanje je, da li je glasnik sam krojio poruke po svom nahođenju? Stalno govorimo kako je povratak na područje FBiH katastrofalan. I jeste. Ali, osim osude, nikada nismo istinski podržali taj povratak. Mi smo ćutali kada su Drvačani organizovali sahranu grada.

Čini mi se da su te opcije državotvorne nezavisnosti sve manje i da je ta predizborna karta, u ovim vremenima igre, prilično nevrijedna. U međuvremenu, izgubili smo ljudsku i individualnu nezavisnost – postali smo dužnici.

Ne mogu da tražim podatke o vanjskom i unutrašnjem zaduženju RS. Znate kako to ide: stigla MMF delegacija, FBiH nas koči, dva do tri dana pregovora, dolazi tranša, liježu plate i penzije i tako ukrug već nekoliko godina. Naša finansijska zavisnost je toliko velika prema međunarodnim fondovima, drugim državama, komercijalnim bankama i ko zna kome sve ne, da bi možda neko bitan i rekao: haj, pusti ih da se samoproglase, neka budu nezavisan dug.

Naša zavisnost o tuđoj pameti je tek za medalju. Mi kao da smo retardirana nacija, pa su nam potrebni Slovenci da bi se napravio tržni centar, kao da nikad nismo znali trgovati. Ne znamo sastaviti dvije cijevi, pa nam dolaze Kinezi. Mi ništa ne znamo i sjedimo kući dok nam ekonomske politike dovode neke megalomanske projekte i uvoze neku svoju, tzv sposobniju snagu. Ako nije u pitanju uvoz, onda smo majstori u izvozu: naše medicinsko osoblje doživljava egzodus, mi puštamo da nam odlazi sigurnost života u Njemačku, na jedan tako javan, dugoročno samoubilački i institucionalno podržan način, da se pitam: da li našu zdravstvenu politiku određuje ambasada ili Ministarstvo zdravlja?

Nismo napravili ni kilometar željezničke pruge, ali ni kilometar ( nešto se obnovilo). Napravili smo paramparčad autoputeva i postali još više energetski zavisni. Možda sam neupućen, možda se ona moždano – moždinska ispirajuća priča o naftnim nalazištima u Kozarskoj Dubici i Bijeljini obistinila. Na stranu što nemamo otkrivena izvorišta nafte, ali mi kanda nismo u stanju sami sklepati benzinsku pumpu, pa smo i to prodali. Nismo kadri postaviti jedan relej mobilne telefonije u 21. vijeku, i to ode na tezgu.

U početku smo se igrali korpucijom, sada smo na žestokoj igli. Turamo pare koje nemamo svakome: policajcu na ulici, babici u porodilištu, službenici u banci, vozaču autobusa…ma mi samo turamo, uz stopostotno neodrživi kont jeftinije prođe, da bismo na kraju najstrašnije izvisili. Mi ne možemo biti nezavisni, mi smo poturice.

Prestajemo stvarati. Nosimo pederuše, vozimo male žute kedije i preprodajemo. Otvaramo naloge na PIK-u i provodimo dane u lupanju glavom kako podvaliti. Ili zamijeniti. Najbolje je kad se u isti mah i zamijeni i podvali.

Biološki smo sve više zavisniji od epruveta i antidepresiva. Ne znam kime i čime ste svakodnevno okruženi, ali sve više susrećem, sve rijeđe mlade bračne parove, koji ne mogu sami izgurati porod. Pa o čemu dalje pričati i pisati, kada na web stranici javnog RTV servisa blješti reklama za matične ćelije ( desna strana)? Da li se nekome da guglati crnu statistiku nataliteta? Meni ne.

Šta znam, nije sve tako crno. Ima sive ekonomije. Bijele kuge. Žutih kartona.

Ima svega narode, samo nezavisnosti nema!