Размотримо једну појаву нашег народа у Републици која је сваком народу својствена, а то је његов лет попут птице. Птице лете и величанствене су у свом лету, али исто тако и падају и пад је њихов страшан. Ми смо полетели. Величанствено. Некада давно. Пали па се као феникс поново подигли. Како? Имали смо снагу и памет. Иначе бисмо остали пепео. Стопили бисмо се са прашином земаљском као и многи други. Полетели смо и пре коју деценију, али не величанствени. Јато су повели покварене вође. Ни налик оним из 19. века. Страшно, али и уобичајена појава када јато поведе зла птица. Јер она срља у пропаст најпре сопствену, али зло је у томе што и остало јато баца у пропаст. Наш лет је био кратак. Почели смо падати убрзо након лета. Тако то бива. Природа се не да поразити. Агонија нашег пада траје предуго. Мучно. Умоболно. Пали смо на некакво дрво. Преживели бар за сада. Али без крила и измучени. Угнездили смо се ту. Колико ћемо дуго ту остати преостаје да се види. Ишчекујемо крај, јер новог дизања из пепела нема. Нема крила, нема снаге, нема воље. Ту смо где смо. Чекамо да лешинари покупе оно што је остало од нас. У лету нисмо збацили оне који су нас повели, већ смо им се приклонили. И доспели овде.

Гледамо друге птице које прелећу преко нашег бедног дрвета (наше Републике), које глођемо из обијести и очајања. И њему следи крај. Тело које има паразите не опстаје дуго. Гледамо у те птице како одоше даље, тамо где смо се и ми запутили у лету, али никад нисмо доспели. Питање је да ли уопштено можемо поново полетети. Гле, неким птицама из нашег јата израстоше крила те полетеше и одоше даље. Гневни смо према њима. Љубоморни смо. Патолошки. Хоћемо да и они падну, да не иду даље од нас. Постали смо садисти. Одатле не видимо ништа даље од крошње дрвета. Мислимо да смо на најбољем могућем месту. Али нисмо и то је наша кривица што лоше мислимо. Далеко смо од истине.

Заборавили смо да смо некад летели као орлови, подизали се као феникс, живели као сове величанствено. Заборавили смо ко смо. Од кога потичемо. И где смо се упутили. Може ли боље? Може ли се даље? Можемо ли пронаћи шуму са прелепим стаблима или ћемо остати ту на том већ напола осушеном дрвету?

Као што рече Ниче: Све те храбре птице које лете далеко, врло далеко - наравно! Негде оне неће моћи даље, па ће се спустити на неки стуб или на голу стену - и још ће бити захвалне за тај бедни смештај! Али ко би се усудио да из тога закључи како пред њима више није било огромног отвореног простора, како су оне летеле докле се може летети!
...Друге птице летеће даље!

Како смо само могли дозволити да нас преваре покварени из сопственог јата? Требали смо их искљуцати кљуновима и излупати крилима. Требали, али нисмо. Похлепа нас је завела јер смо и сами постали похлепни. Наша деца ће бити гора од нас, ако преживе да одрасту. Само смели, који су се родили на том стаблу, устаће и замахнути крилима и отићи даље. Што даље. Тако већ и бива. Сви то видимо само нећемо да признамо.

Пропале су многе велике цивилизације и културе онда када их је похлепа обузела. Шта је за свет и космос да пропадне и један народ као што смо ми? Свет и космос не зависе од нас и нема космичке трагедије у пропасти цивилизација, народа и култура. Све иде даље својим током. Шанса нам је дата, али како изгледа само смо је протраћили. Свет и космос се у то не петљају, они плешу, а ми смо позвани на плес. Само постоји велика шанса да никад не заплешемо после лета.

И тако, остаде једно јато на једном бедном стаблу да кречи и јауче. Да ли ће се пробудити ко из јата да их поведе? Да ли ће они сами пристати да се то деси? Преостаје још мало времена да се види.

Претходни текст Горјана Кљајића.

Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције