Вилијам Монтгомери је бивши амбасадор САД у Бугарској, Хрватскоји и Србији и Црној Гори; те бивши специјални савјетник предсједника САД за БиХ. У својој колумни за Интернешнел хералд трибјун, износи необично реалан став по питању трајног смиривања кризних жаришта на Балкану, наглашавајући чињеницу да људи на овом подручју имају сасвим другачији начин размишљања од оног на Западу, те да је то основи проблем тамошњих политичара, приликом приступа рјешавању проблема. Због потпуности увида у Монтгомеријев поглед на "оствариве циљеве", Фронтал.РС колумну преноси у цјелости:

"Предсједник Обама је недавно рекао за Ирак: Оно што нећемо учинити, јесте да потрага за савршеним ставом, стоји на путу остваривим циљевима". Био би велики корак напријед, када би се исти приступ примјенио на Босну и Косово.

У обе ове земље, постали смо заробљени у политику "кутије", која чини немогућим досезање стабилности или дуготрајних рјешења, упркос огромним улагањима кроз особље и ресурсе, већ готово двије деценије.

То је зато што настављамо инсистирати на томе да је могуће, са довољно притиска и охрабрења, у Босни и на Косову успоставити потпуно функционално мултиетничко друштво, без промјена граница. Константно смо игнорисали све доказе који говоре супротно и жигосали као опструкционисте све оне, који отворено говоре о алтернативним приступима.

Реалност је да било која количина пријетњи и убјеђивања, укључујући и брзо чланство у ЕУ или НАТО, неће убиједити Србе у Босни да се одрекну значајног броја права и привилегија које су добили Дејтонским споразумом, и пренесу их на централистички ниво; што су Босански муслимани (Бошњаци) и међународна заједница одлучни да истјерају. Срби у Босни су одлучни да имају пуну контролу над сопственом судбином, и страхују да ако наставе да преносе надлежности на централну владу, да ће бројнији Бошнаци на крају преузети контролу над истом.

Крајњи резултат је континуирана тензија између два ентитета у БиХ, дисфункционална земља, и изгледи да нас чека још много година напора од стране западних политичара (као потпредсједника Џона Бајдена приликом своје недавне посјете) - у покушајима да се коцка прогура кроз округлу рупу.

Ја знам о чему говорим: више од 15 година био сам један од тих гурача. На крају, схватио сам да је историјско искуство у овом региону усадило поглед на свијет, који је веома другачији од нашег. Истрајавамо у очекивањима да народи на Балкану мисле и реагују онако, како ми то чинимо: то се неће десити!

На Косову, реалност је да је већина Срба отишла, и да се неће враћати. Многи од оних који су остали, учинили су то зато што се надају или вјерују, да ће моћи да игноришу централну власт независног Косова и настављају да гледају у правцу Србије за политичку и финансијску подршку.

Срби који живе сјеверно од Ибра, понашају се као да заправо живе у Србији. Предсједник Борис Тадић и његова умјерена влада, заробљени су у подршци Србима на Косову, да би спријечили провалу национализма у тренуцима док покушавају да се приближе ка ЕУ.

Ова котрадикторности постају све више и више очигледне. Но, то није главна опасност.

До сада, Косовски Албанци су били стрпљиви према одбијању Срба да прихвате независност бивше српске покрајине, одгађајући га, и пребацујући на међународну заједницу да ријеши овај проблем. Ипак, опозициони политичари међу Албанцима на Косову, већ почињу да критикују Владу Косова због пасивности према овој теми.

Та фрустрација ће расти, доводећи до даљег погоршања односа између Косова, Србије и међународне заједнице, и до повећања насиља према Србима на Косову.

И у Босни и на Косову, морамо размотрити другачија рјешења - она која која нам се можда не допадају и која ће можда имати своје сопствене тешкоће, али она која ће бити стварно... могућа. Ово је једини начин, којим међународна заједница може окончати своје мијешање на Балкану.

На Косову то вјероватно значи неки облик раздвајања Албанаца и Срба, комбинован са међусобним признањем, обвезивањем на пуна права за националне мањине, те широким спектром слаткиша којим би то све мотивисала ЕУ.

Босна је много компликованија. Тамо, рјешење највјероватније укључује обликовање другачијих односа унутар Босне и дозвољавање Републици Српској (српском дијелу подијељене земље), да одржи референдум о независности. Ово би морало укључивати много гаранција о односима у будућности, и морало би се провести као један комплетан пакет, који био био проведен од стране међународне заједнице.

У оба случаја, морала би се показати воља и спремност да се употребе војне снаге, у циљу спречавања насиља до којег би могло доћи на овом путу.

Ту је још један разлог да проширимо своје погледе. Ми на Западу дјелујемо тако, као да контролишемо оно што се дешава у региону. То није случај, као што је и показало избијање насиља 1990.-1991. године у бившој Југославији, или нарастање Ослободилачке војске Косова 1997.-1999. године.

Чињеница је да и у Босни и на Косову независне локалне снаге могу узети ствар у своје руке, те у веома кратком року довести до обнављања насиља, које ће бити веома тешко обуздати. Ми једноставно не можемо себи приуштити да постанемо још више упетљани у дешавања на Балкану.

Као што је код алкохоличара први корак да призна да има проблем, ми требамо прихватити да досадашње политике нису проводиве. Тек тада можемо почети да мислимо конструктивно о рјешењима, која могу донијети трајну стабилност региону."