Коментар Димитрија Рогозина, амбасадора Русије при НАТО савезу и Бориса Громова, губернатора Московске области и некадашњег комантанта у Авганистану о садашњој ситуацији у тој земљи.

Када се пореде садашња операција НАТО у Авганистани и некадашње совјетско војно присуство у тој земљи може се уочити да су се војне операције које су совјети изводили прије двије деценије фундаментално разликовале од данашњих.

Ми смо ратовали против очева данашњих талибана прса у прса, а западне армије опредијелиле су се да воде борбе из ваздуха. То им омогућава да чувају животе војника, али не спрјечава трагичне грешке због којих гину и бивају сакаћени мирни становници.

Промијенили су се и сама природа рата и средства којима се тај рат води: промијенио се цијели свијет. Зато није паметнио упоређивати те двије операције са аспекта броја погинулих или материјалне и моралне штете. Актуелније је питање покушаја схватања политичких посљедица тог конфликта по НАТО, по безбједност западног свијета и будућност Централне Азије. За све то потребно је да Сјеверноатлантска алијанса не одлази из Авганистана. 

Недавно су се у Европи чули многобројни апели да се смањи присуство међународних снага безбједности (ИСАФ) у Авганистану, и то што је могуће прије. Аргументи, изречени у корист тих апела у суштини су пацифистички и неодговорни.

Национални егоизам мирољубивих Европљана је разумљив. Из Авганистана тече непрекидна ријека лоших вијести – војни губици, скандалозни догађаји уз учешће војника НАТО, терористички напади и патње мирног становништва

Национални егоизам мирољубивих Европљана је разумљив. Из Авганистана тече непрекидна ријека лоших вијести – војни губици, скандалозни догађаји уз учешће војника НАТО, терористички напади и патње мирног становништва.

Лоше вијести не допадају се никоме, нарочито када долазе из провинција у којима ратују војници твоје земље. Авганистански проблем изазива растућу иритацију, премор и неразумијевање јавности. Штавише, стање њихове војске у авганистанском блату квари лик НАТО, алијансе која се сматра „најуспјешнијом у свијету“.

Намеће се логично питање: „Зашто смо ми дужни да у свему томе учествујемо?“ Док главна снага НАТО - САД сматрају своју мисију у Авганистану животно важном, у алијанси учествује још 27 земаља, од којих су се неке прикључиле из разлога који нема ничег заједничког са исказивањем хероизма у далеким ратовима.

Управо је зато операција ИСАФ у Авганистану тренутак истине за НАТО. Уколико алијанса не приведе ту ствар крају, узајамне обавезе 28 земаља учесница биће ослабљене, и алијанса ће изгубити морални фундамент и смисао постојања.

Ми добро знамо шта се догађа са савезима који постају бесмислени. Рат у Авганистану био је један од главних разлога за распад Совјетског Савеза.

Ми добро знамо шта се догађа са савезима који постају бесмислени. Рат у Авганистану био је један од главних разлога за распад Совјетског Савеза.

Чиновници у Бриселу и Вашингтону који размишљају о ефикасној блиц-стратегији излаза за мисију ИСАФ баве се разрадом плана самоубиства. Излаз без побједе може изазвати политички распад западних структура безбједности.

То Русију брине много мање него што је брину посљедице по сам регион. Повлачење совјетске војске из Авганистана 1989. године није било срамно бјекство уз покличе муџахедина. Совјетска армија ушла је у земљу, извршила своје задатке за разлику од Американаца у Вијетнаму – и вратила се у отаџбину.

У суштини, ми смо били први који су стали у одбрану западне цивилизације против напада муслиманских фанатика. Нико нам се није захвалио. Напротив, сви су ометали наше акције: САД, НАТО, Иран, Пакистан, па чак и Кина. Послије повлачења совјетске војске, влада Наџибулаха, коју смо оставили у Кабулу, одржала се на власти још три године.

Авганистан и његове сусједе очекују пад и хаос уколико НАТО повуче своју војску под изговором да је остварио циљеве. Повлачење војске би стимулисало исламске терористе, дестабилизовало средњеазијске републике и кренуле би колоне избјеглица, од којих би на хиљаде њих похрлиле у Европу и Русију

Тачно је да је совјетска војска правила озбиљне грешке у Авганистану. Ми нисмо имали учитеље. Али колико дуго би данас опстала авганистанска влада ако би је оставили насамо са талибанима? Авганистан и његове сусједе очекују пад и хаос уколико НАТО повуче своју војску под изговором да је остварио циљеве. Повлачење војске би стимулисало исламске терористе, дестабилизовало средњеазијске републике и кренуле би колоне избјеглица, од којих би на хиљаде њих похрлиле у Европу и Русију.

То би такође дало огроман стимуланс за незаконити промет наркотика. Производња опијума у Авганистану у 2008. години била је 7.700 тона, што је 40 пута више него 2001. године, када су у земљу стигле међународне снаге. Ако чак присуство ИСАФ није могло да спријечи експлозивни раст наркотрговине талибана, није тешко претпоставити до чега би довело повлачење војске НАТО. Док људи на Западу пребројавају ковчеге са тијелима војника НАТО који стижу из Авганистана, нека не забораве да у тај списак унесу и ковчеге Американаца и Европљана који су убијени хероином талибана у сопственим земљама.

Смрт Осаме бин Ладена неће довести до „успјешног окончања“ операције у Авганистану. Минимум који нам је потребан од НАТО јесте консолидација у земљи стабилног политичког режима и спрјечавање „талибанизације“ читавог региона.

Такав је руски став. Ми смо спремни да помогнемо НАТО да реализује у Авганистану мандат који му је дао Савјет безбједности УН. Ми смо апсолутно незадовољни капитулантским расположењима, која владају у штабу НАТО, независно од тога да ли се она испољавају под маском „хуманитарног пацифизма“ или прагматизма.

Инсистирамо на томе да војска НАТО остане у земљи све дотле док не буду створени неопходни услови за стварање стабилне локалне власти, која је способна да самостално обуздава радикалне снаге и контролише земљу

Инсистирамо на томе да војска НАТО остане у земљи све дотле док не буду створени неопходни услови за стварање стабилне локалне власти, која је способна да самостално обуздава радикалне снаге и контролише земљу. Управо зато помажемо НАТО одобравајући му транзит за терете и обучавајући персонал за Авганистан, укључујући и официре за борбу против промета наркотика.

Међутим, наша сарадња са НАТО је знатно ограничена јер ми не шаљемо у Авганистан сопствену војску. Ми смо тамо већ били и није нам се допало. Упоредо с тиме, обучавамо Снаге за брзо реаговање Организације Споразума о колективној безбједности – тактичку јединицу елитних војника из Русије и наших савезника у Средњој Азији за случај фијаска НАТО.

У међувремену, НАТО би требало да се бави проучавањем нашег рата у Авганистану, за вријеме кога је Совјетски Савез успијевао да одолијева налетима исламских фундаменталиста током пуних десет година.