ХАГ – Оптужени Радован Караџић назвао је пред Хашким трибуналом „лажним митовима” и „лажним жртвама” оптужбе о масовним убиствима несрба у Сарајеву и Сребреници 1992-95. негирајући своју одговорност.

Бивши предсједник Републике Српске, оптужен за геноцид над несрбима у БиХ, оповргавао је да је Сарајево било у опсади и под терором снага под његовом контролом, тврдећи да је, супротно наводима оптужнице, војска РС била у окружењу муслиманских и хрватских снага.

Срби су у Сарајеву и широм БиХ, по Караџићу, контролисали само своје територије, а нису ни покушавали да заузму „муслиманске”.

„Мермерна је истина да Сарајево није било под српском опсадом, него је било подељен град”, рекао је оптужени.

Негирајући да је ВРС насумично гранатирала цивиле у Сарајеву, Караџић је рекао да су муслиманске снаге из многих цивилних објеката – школа, вртића, музеја – отварале ватру на српске положаје, претварајући их тиме у легитимне војне циљеве.

На мапи града је показао више примјера.

„Ако су пуцали на нас, а ми узвраћали, они су то приказивали као неселктивно гранатирање града... Никада није било намерног гранатирања, никад” – казао је Караџић.

„То је тај опседнути и невини град у којем је било три пута бројнија војска од наше”.

Снимак наређења генерала Ратка Младића, често пуштан пред Трибуналом, да се отвори ватра на „Велушиће зато што тамо нема Срба”, Караџић је протумачио као налог да се циљају такви „легитимни војни циљеви”.

Одговорност за масовна страдања цивила у граду, Караџић је пребацио на муслиманске власти, понављајући да су оне намјерно гранатирале и пуцале на сопствено становништво како би изазвале страну интервенцију.

Нагласио је да је „уверен да на Маркалама 1 и Маркалама 2 можда чак и није било цивилних жртава и да су тела подметнута”.

Као доказ за тврдњу да су муслиманске власти изазвале експлозије на пијаци, у којима су у фебруару 1994. и августу 1995. погинуле и рањене стотине људи, Караџић се позивао на наводе из књиге тадашњег команданта Унпрофора Мајкла Роуза о постојању таквих резултата истрага.

Роуз ће, иначе, на суђењу свједочити као један од првих свједока оптужбе.

„Ко има имало разума, видеће да то Срби нису урадили”, рекао је Караџић.

Упозорио је Трибунал да „кодификујући” „лажне митове и лажне жртве” у Сарајеву и Сребреници, код народа у БиХ „сеје семе будућих покоља”.

Напомињући да је „Сарајево било и српски град, такође” – зато што је било „изграђено на српској земљи” и имало српску већину до Другог свјетског рата – Караџић је најавио да ће доказати да „Срби никада нису започињали борбе” и да им је циљ био политичко рјешење и да „сачувају становништво”.

Бивши предсједник РС рекао је и да Сарајево никада није било у блокади ни за цивилне, ни за војне потребе, него да је, насупрот томе, „све добијало преко српске територије”.

„Какво је то терорисање града, кад смо и мало воде коју смо имали делили с њима... Било је 10.000 хуманитарних летова и ниједан инцидент са српске стране, а они су понекад пуцали на те авионе да би нас оптужили. Зар је то терорисање града?”, упитао је Караџић.

Рекао је да је „волео и још увек воли” Сарајево и да „никада од њега нећемо одустати”.

„Да је Сарајево било претворено у отворени град, као што смо ми предлагали, не би било жртава... Али, политика Странке демократске акције која је хтела 100 одсто власти у 100 одсто БиХ желела је другачије”, рекао је Караџић.

Срби прихватили БиХ, СДА изабрала рат

Опширно говорећи о генези кризе у БиХ 1991-92, Караџић је нагласио да су све политичке одлуке Српске демократске странке, попут формирања посебне скупштине и републике босанских Срба, биле изнуђене претходним потезима ка независности БиХ које су повлачиле Странка демократске акције и Хрватска демократска заједница, занемарујући вољу Срба да остану у Југославији.

Он је поновио да је усвајање декларације о независности БиХ у октобру 1991. било незаконито и противуставно, без представника Срба који су се томе противили и напустили засједање.

Као доказ да је српско политичко вођство у БиХ било посвећено тражењу мирног политичког рјешења, Караџић је подвукао да је СДС у фебруару 1992. прихватила рјешење „три Босне у једној Босни”, односно да БиХ буде независна, са три конститутивне јединице.

„Ми смо тада рекли, у реду, напустићемо Југославију, то је била најболнија концесија, ако у БиХ будемо имали своју конститутивну јединицу”, казао је Караџић.

Назначио је и да је то била суштина плана португалског посредника Жозеа Кутиљера, које су све стране прихватила 18. марта 1992, али је лидер СДА Алија Изетбеговић касније повукао свој потпис на споразуму.

Караџић је цитирао Кутиљерове ријечи, послије рата у БиХ, да су тим споразумом могли бити сачувани много животи, нарочито Муслимана, али да је Изетбеговић био „охрабрен” из иностранства да повуче потпис, од земаља које су мислиле да знају шта је најбоље.

„Срби и Караџић све прихватају... али, немају шансу да сачувају мир”, нагласио је Караџић, који наставља уводну ријеч.

Суђење Караџићу почело је пред Хашким трибуналом 26. октобра прошле године уводном ријечју оптужбе.

Оптужени је почетак суђења бојкотовао тврдећи да му суд није дао довољно времена да се припреми.

Пошто је тужилац Алан Тигер 2. новембра завршио уводну ријеч, судије су три дана касније донијеле одлуку да Караџићу поставе браниоца и да суђење буде настављено 1. марта 2010, како би се браниоцу дало довољно времена да се припреми.

У уводној ријечи, тужилац Тигер је нагласио да је Караџић био врховни командант војске која је злочинима починила етничко чићење Муслимана и Хрвата у великим деловима БиХ, терорисала цивиле у Сарајеву и починила геноцид над 7.000 Муслимана у Сребреници.

„Караџић је истовремено био архитекта политике на којима су ти злочини утемељени и врховни командант снага које су те злочине починиле”, рекао је тужилац Тигер.

Бивши предсједник Републике Српске је у двјие тачке оптужен за геноцид над несрбима у Сребреници и још седам босанских општина, а у преосталих девет тачака за прогон, истребљење, убиства, депортације, нехумана дјела, терорисање и незаконите нападе на цивиле и узимање међународних талаца током рата у БиХ 1992-95.

Оптужница против Караџића усредсријеђена је на етничко чишћење Муслимана и Хрвата широм БиХ 1992-95; кампању терора против цивила током опсаде Сарајева у истом периоду; узимање УН особља за таоце у мају и јуну 1995, као и геноцид у Сребреници у јулу 1995.

Власти Србије ухапсиле су Караџића у Београду у јулу 2008. и изручиле га Трибуналу.

Он је у првом појављивању пред Трибуналом одбио да се изјасни о кривици по тачкама оптужнице, а судија је, потом, у складу с правилима, у спис увео да се оптужени не осјећа кривим.