autor: Branislav Mihajlović
(b.mihajlovic@frontal.ba)

ovdje možete pročitati prvi dio intervjua

Da li mogu građani očekivati pozitivne promjene i koliko oni mogu da učestvuju u njihovom stvaranju?

Ne možete očekivati nikakve promene ako se ljudi ne trgnu od pasivnosti i postanu aktivni. Političari mogu tome doprinijeti, ako bi počeli promovirati i primenjivati drugačiji vrednostni sistem. Da je recimo pitanje časti da se suzdržiš kad neko izgubi živce. Onda bi dali dodatni impuls promeni. Želite da vas ljudi poštuju? Pa poštujte vi njih! Želite li da su ljudi pažljivi i ljubazni prema vama, te da pokazuju interesovanje za vas? Pa budite takvi prema njima!

Probudite se! Niko ne želi ljude koji samo sede i čekaju da se nešto dogodi. Ili koji odustaju kod prve prepreke. Zar biste vi zaposlili takvog čoveka?

Znam da to ne ide brzo. Ali ipak, odnekle je treba početi. Promene uvek počinju od pojedinca – i jako retko od onog sa vrha. Što više će ljudi biti aktivno i više će ljudi primenjivati nove vrednosti o kojim sam govorio, brže će se društvo menjati, i više će prilika biti. Više će takvih ljudi biti, veća verovatnoća je da će se takvi ljude birati na političke funkcije.

Ljude koji neće svoje vreme trošiti za razmišljanje kako što više napakoste svojim konkurentima, nego kako doći što pre do rešenja koja omogućavaju otvaranje novih radnih mesta i boljeg života. I kad god naletite na takvog čoveka dajte mu javno priznanje da što više ljudi čuje to. Promovišite ga. Jer ljudima trebaju pozitivni uzori. Pa da ne samo pričam navešću jednu takvu osobu koju ja znam između vaših političara – Igor Radojičić. Ima ih još ali on istupa među političarima.

Kad god naletite na ljude koji se ponašaju u skladu sa onim što vodi ka progresu promovišite ih.  Kad je neko dobar kažite mu to. I kažite i šire. Internet to omogučava.

U konfliktu između racionalnog i emotivnog uvek pobeđuje emotivno. Osim ako ste trenirani drugačije 

BiH je skoro 20 godina u miru. Ipak, građani u oba BH entiteta svakodnevno se putem medija informišu o temama koje su karakterisitčne za taj sukob. U toku predizbornih kampanja, što je svake dvije godine, političari tu tematiku dodatno „podgriju“. S druge strane, u istraživanjima javnog mnjenja građani kao najveće probleme ističu lošu ekonomsku situaciju, kriminal, korupciju. Kako se može to objasniti?

To je jednostavno puno lakše. Uvek je lakše tražiti neprijatelje, podgrijavati stare sukobe nego tražiti rešenja.  Pa setite se Nemačke pre drugog svetskog rata. Šta su uradili? Tražili su unutrašnje i  vanjske neprijatelje koji su krivi za sve probleme. Ljudi imamo genetsko prilagođavanje na to da se u slučaju neprijatelja povežemo između sebe jer se je tako lakše braniti. I sasvim je svejedno da li je reć o stvarnom ili izmšljenom neprijatelju.

Kod vas je stvar još lakša jer je sečanje na ratna neprijateljstva još jako živo.

Istraživanja ukazuju na racionalno razmišljanje ljudi koji vide probleme. Ali ne treba zaboraviti da u konfliktu između racionalnog i emotivnog uvek pobeđuje emotivno. Emotivnost je vezana na odbranu pred neprijateljima… Osim ako ste trenirani drugačije. 

U regiji dolazi do relaksiranja odnosa. Hrvatska je zajedno sa Slovenijom u EU, Srbija i Crna Gora grabe u tom pravcu. Paralelno s tim, BiH stagnira i to zbog nedostatka spremnosti političkih predstavnika da dođu do kompromisa po pitanjima koje treba riješiti na tom putu. Šta u XXI vijeku za jednu zemlju znači ostati statičan? Da li bi vladajuće strukture u BiH morale mijenjat pristup politikama?

Zadržavanje na jednom mestu u stvari ne znaći samo zaostajati nego padati – jer se raskorak radikalno povećava. Pogledajmo primer Vojvodine. Pre rata bila je skoro na razini Slovenije. Mi smo išli napred, ona je ostala na mestu. Ali, da li je to stvarno tako? Neuvođenje potrebnih promena i prilagođavanje na novu realnost uvek znaći zapravo propadanje!

Da li bi vladajuće strukture morale menjati pristup politikama? Odgovor je vrlo jednostavan. Zamislite da nastave sa takvim načinom i ubuduće. Šta će se desiti? Hoće li doći do boljeg života?

Argentina je recimo bila pre prvog svetskog rata jedna od najrazvijenijih zemalja tadašnjeg sveta. Čak nije bila ni u ratu. Ali pošto su nastavili raditi na isti način kao i pre, a okolnosti su se promenile, sve je više tonula. Sad vi odlučite. Želite ići putem Argentine ili putem recimo Finske? Davno je več Ajnstajn rekao šta je definicija gluposti: pravljenje istih stvari na isti način, a očekivanje drugačijih rezultata!

Svi smo naučeni da prvo tražimo opasnosti

U politici jako fali empatije. Lep primer za to je problem policije. Svi žele poboljšati njenu efikasnost. Razlika je u tome kako do toga doći. Centralne vlasti  misle da bi to postigli centralizacijom. Predstavnici Republike Srpske se boje da bi time izgubili samostalnost.  Rezultat je poznat. 

Ključna pogreška je u samom postupku kako stići do cilja. Poznato je da ljudi, posebno kad nemaju međusobnog poverenja, ako im kažeš rešenje za postizanje cilja,  smatraju da se nešto krije iza toga. Svi mi smo naučeni da prvo tražimo opasnosti. To nam je u »krvi«. Da bi postigli rezultat u okolnostima gde ne postoji međusobno poverenje,  treba drugačije i strpljivije tražiti put do cilja.

Prvo je potrebno postići konsenzus o tome kakvo je stanje. A to ne znači samo stanje recimo na području policije i raznih oblika kriminaliteta u ovom slučaju, nego i stanje kod strana koje su upletene u razrešavanje! Treba je uzeti u obzir njihove strahove i tražiti načine da se ne dolazi u situaciju kod kojih dolaze do izražaja. Ako se to uzme u obzir onda je sasvim jasno da centralizacija ne dolazi u obzir – barem ne do vremena kad je postignuto poverenje.

Nakon postignutog konsenzusa o stanju razgovara se o cilju koji se želi postići. Znaći ni reči još  o tome kakvim sredstvima ćemo to postići. Nije još vreme za to! Ako to uradite, a to se je događalo, onda ljudi automatski misle da je reč o nekoj manipulaciji i počinju da deluju autoodbrambeni mehanizmi.

Kad se dogovorite o stanju, kad vam je jasno šta ne smete uraditi i kad se dogovorite o cilju, počinje traženje rešenja koja vode ka tom cilju. Tu nema potrebe da se pronađe konačno rešenje. Puno je lakše predvideti više stepena i uslove pod kojim se prelazi u sledeću fazu.  Ljudi jednostavno lakše prihvataju neke stvari ako je odloženo vreme njihove aktivacije. 

Znači nije nam cilj samo postići određen cilj, nego mora biti u svakoj takvoj aktivnosti cilj i poboljšati međusobne odnose te poverenje. A za to treba vremena, strpljenja ali i opraštanja prošlih grehova. Opraštanje ne znači zaboravljanje. Znači samo odluku da događaji prošlosti ne smeju uništavati budučnost!

Dejtonski sporazum je bio napravljen u cilju da se okonča rat  i omogući uslove za suživot. I tad je bio jako koristan. Danas je on kočnica. To se posebno vidi kod drugog entiteta gde je stvoreno more kantona.

Dajtonski sporazum onemogučava da bi bilo ko mogao legalno da primeni svoju volju drugima. Ali istovremeno i blokira i povezivanje i sve druge promjene.  Ali on se ne može menjati na način kako to iskazuje ponekad  centralna vlast i međunarodna zajednica.

Smanjenje tenzija

Treba uzeti u obzir da ljudi iz Republike Srpske ne žele i neće pristati na gubljenje samostalnosti koju su dobili sporazumom. I da se želi hrvatska zajednica više povezati. Ali obe zajednice moraju shvatiti da su promene potrebne i da država mora postati efikasnija. A sve tri, da je to moguće postići samo smanjenjem tenzija, povećanjem empatije, strpljivim traženjem rešenja koja se dokažu u praksi, i tek nakon toga unitarnim rešenjima.