Vijesti
Iz drugih medija (Politika.rs): „Grof” Karganović poput Šifera i Di Stefana
Ne zna se kako je čelnik „Istorijskog projekta Srebrenica”, još jedan „osvedočeni prijatelj Srbije i srpskog naroda”, potrošio 1,6 miliona konvertibilnih maraka iz budžeta Republike Srpske
Galeriji likova koji se već neko vreme kreću ovdašnjim terenimau nameri da svoje usluge naplate iz lokalnih državnih budžeta, pridružio se i izvesni Stefan Karganović. Mediji iz BiH javljaju da se Karganović nalazi na čelu fantomske organizacije „Istorijski projekat Srebrenica”, na konto koje je iz budžeta Republike Srpske od 2008. do 2014. ukupno izvukao oko 1,9 miliona konvertibilnih maraka, približno milion evra.
Navodno sedište organizacije je u Hagu, pa je političar iz RS Dragan Čavić Vladi Holandije podneo zahtev za informaciju o registraciji Karganovićeve fondacije, identifikaciji ovlaštenog lica za njeno zastupanje, kao i za informaciju o njenim bankovnim računima i zakonitosti ostvarivanja prihoda u Holandiji.
„On nema račun nigde, nigde nema pravdanja novca. Potrošio je 1,6 miliona maraka i za to ne postoji nikakvo pravdanje”, kaže Čavić za portal „Istinito”.
Cela afera dobija malo više smisla kada se rasvetle pojedini detalji iz više nego živopisne biografije Stefana Karganovića. Uvidom u onlajn arhivu lokalnog američkog lista „Montana standard” „Politika” je utvrdila da su ove novine o Karganoviću pisale na naslovnoj strani još 19. decembra 1973.
Tekst pod naslovom „Jugoslovenski sakupljač poštanskih marki ostao bez posla” donosi nadrealnu priču o „grofu” Stefanu Karganoviću, počasnom konzulu kraljevine Tonga.
„Izgleda da Karganović, apsolvent međunarodnih odnosa na Univerzitetu u Čikagu i grof na temelju svog kraljevskog jugoslovenskog porekla, sakuplja poštanske marke. Tvrdi da se kroz marke informisao o kraljevini Tonga sve dok jednog dana nije odlučio da je ovoj zemlji neophodan konzul u Čikagu da promoviše turizam.”
„Grof” Karganović priznao je da je zapravo sam sebe imenovao počasnim konzulom dok tonganski zvaničnici „formalno ne odobre njegov zahtev”.
Slučaj „Karganović” nije međutim usamljen slučaj u ovdašnjoj modernoj istoriji, a „osvedočeni prijatelj Srbije i srpskog naroda” je zajednički imenitelj pod koji se mogu svrstati svi opskurni likovi ovog kova.
U kolektivnom pamćenju još je sveže sećanje na „filozofa i humanistu” Danijela Šifera koji je devedesetih godina prošlog veka ovde slavljen kao „vitez istine” kako ga je nazvao ondašnji ministar kulture. Jugoslovenska javnost je za Šifera prvi put čula kada je dopratio nobelovca Elija Vizela, a potom se predstavljao kao borac za „srpsku stvar” i menjanje lošeg imidža o Srbima u svetu.
„Specifičnost Danijela Šifera u moru sličnih jeste to da on svoj humanistički zanat praktikuje isključivo u Srbiji”, o njemu je svojevremeno napisao Bogdan Tirnanić.
U svojoj misiji je imao uspona i padova. Mediji su izveštavali da se sretao sa Slobodanom Miloševićem kome je prvo bezgranično verovao i laskao, potom mu mnogo šta zamerao, ali i sa Radovanom Karadžićem kojeg je ubedio, kako kaže, da oslobodi zarobljene muslimane iz logora Manjača, zatim tražio od njega da prekine opsadu Sarajeva, uz komentar: „Užas, to što radite je strašno!”
Konačno je objasnio šta zaista želi i u jednom momentu izjavio:
„Moj zahtev pred jugoslovenskom i srpskom vladom je da mi daju neku vrstu mandata, faktičkog autoriteta da zastupam srpski narod u svetu, pred Evropskom zajednicom, parlamentom u Strazburu i međunarodnim strukturama koje odlučuju o sudbini tog naroda, sramno i nepravedno.”
Ta mu se želja nije ostvarila i ubrzo je kao uvređeni srpski zet napustio Srbiju.
Među opskurnim likovima koji su svojevremeno paradirali ovuda, lažnim sjajem se ipak izdvaja jedno ime – Đovani di Stefano.
U Beogradu se pojavio u drugoj polovini 1992. godine nedugo pošto su Jugoslaviji zavedene ekonomske sankcije. Pikanterija iz biografije je da mu je odmah po dolasku izdat jugoslovenski pasoš sa adresom Tolstojeva 32, odmah do tadašnje Miloševićeve adrese iako tamo nikada nije živeo.
Njegov dolazak je pratio bombastičan pi-ar: predstavio se kao milioner i suvlasnik holivudske filmske kompanije „Metro Goldvin Majer” (MGM) i objavio da namerava da preseli ovu firmu u Beograd, jer je ogorčen neprincipijelnom politikom Vašingtona prema Jugoslaviji.
Di Stefano nije krio oduševljenje Srbijom: „Nema poreza, nema završnog računa. Ovo je zemlja neslućenih mogućnosti”, govorio je s ushićenjem.
Ubrzo je stekao i moćne prijatelje. Svojevremeno se hvalio činom „đenerala prve linije” u Srpskoj dobrovoljačkoj gardi Željka Ražnatovića Arkana.
Svojim talentom je plenio pažnju i van granica Balkana. Bi-Bi-Si je o Di Stefanu snimio dokumentarac pod naslovom „Đavolov advokat” u kome ga je opisao kao profesionalnog prevaranta koji za sobom vuče niz sudskih osuda, od Amerike do Novog Zelanda. Di Stefano se pojavio u tom filmu, mada je tvrdio da je sve što je o njemu rečeno laži da su svi predočeni dokumenti falsifikati.
Britanski sud u Sautvarku ga je proglasio krivim po 25 tačaka optužnice za obmanu, prevaru, pranje novca i krivotvorenje.
Ovo ipak nisu jedini pustolovi koji su dolazili u Srbiju i region da nude svojesavetodavne usluge – spektar je varirao do penzionisanih generala do kozaka – a zajednička osobina svih je besomučna potraga za parčetom slave i bogatstva.
Dragan Vukotić
