Sa dvadeset godina, ostala je bez oba roditelja u istoj sekundi. Te 2000. godine oboje su nastradali na paraglajdingu. U tom trenutku Bobana preuzima ulogu i oca i majke mlađoj sestri, ne obraćajući pažnju na sebe. Možda, da je razmislila o sebi, da je potražila pomoć... Ali, nije. I to kulminira pokušajem samoubistva bombom 2003. godine.

„Sjećam se svega u vezi sa tim danom. Ustala sam, krenula u nabavku, izašla iz auta i uradila to što sam uradila. Sestra i tetka su me pronašle“, počinje priču Bobana.

Ona je jedan od onih statistički nevjerovatnih slučajeva. U tom neuspjelom pokušaju samoubistva ostala je bez obe šake, ali bez većih  posljedica na ostatku tijela, što je i danas medicinski gotovo neobjašnjivo.

Kada razmišlja o tome šta ju je navelo da pokuša da sebi oduzme život, možda bi jedino objašnjenje bilo – prevelik teret u toj dobi, ponos i odbijanje bilo čije pomoći. Pravi odgovor, kako nam kaže, nikada neće saznati. Danas, ipak, ne gleda više unazad i trudi se da ne traži odgovore na pitanja koja najčešće ostaju bez odgovora. Prošla je kroz sve moguće rehabilitacije u svim centrima u blizini, borila se i uspjela.

Od tada, najčvršći oslonac i najveća podrška bila joj je sestra. I danas je nevjerovatno koliko su vezane. U suštini, kako nam kaže, sestra i ona su ipak jedna drugoj sve i prošle su kroz mnogo toga u životu zajedno.

Od 1996. njena porodica ima malu prodavnicu u mjestu u kojem je odrasla. Od smrti roditelja preuzela je posao u porodičnoj prodavnici, te kasnije i penzionisana. Danas, kao stopostotni invalid, po važećoj regulativi, ostvaruje pravo na penziju u iznosu od 145KM i dodatak na tuđu njegu i pomoć od oko 80KM.

Kada je pokušala da uveze automobil koristeći poreske olakšice kao osoba sa invaliditetom, rečeno joj je da ne može da ostvari to pravo, jer „ima noge“. Razumljivo je i razočaranje koje svaka osoba osjeti u ovakvim situacijama, jer pitanje invaliditeta nema ni mjeru ni mjerilo kojim bi se ocjenjivalo.

„Jedini put kad nisam ni morala da upitam imam li neko pravo kao osoba sa invaliditetom, bilo je na blagajni Gardaland-a, opet ne u našoj državi, kada su me radnici izdvojili u posebnu prostoriju, objasnili mi da imam besplatnu kartu, a da moja pratnja ima pravo na neke olakšice. Od naše države, suštinski, ja nikad nisam dobila neka prava“, priča Bobana.

Ipak, ona se nije prepustila osjećaju beznađa. Sebe ne doživljava kao osobu sa invaliditetom.

„Bili osoba sa invaliditetom ili ne, sve je stvar volje. Ako nešto želite, to ćete i uraditi“, reći će ova izuzetna mlada žena. Vjerovatno je taj njen stav i uticao na činjenicu da je okolina i ne doživljava kao osobu sa ograničenjima.

„Danas pomažem sestri u prodavnici i moja okolina se navikla na mene. Možda nekom ko prvi put svrati u prodavnicu bude neobično, ali je to uobičajena reakcija na stvari sa kojima nismo upoznati“, priča nam sagovornica.

Kada su u pitanju njene svakodnevne aktivnosti, ima mnogo i  anegdota.

„Treba mi više vremena i energije da neke stvari premjestim sa jednog na drugo mjesto, pogotovo kada je riječ o sitnijim ili lomljivim stvarima. Premjestim npr. jednu po jednu čašu, ali dešava se da mi ljudi dodaju po tri čaše istovremeno i onda nastane komična situacija“, sa osmijehom će Bobana.

Razvojni put do djevojke kakva je danas od momenta kad se desila nesreća bio je jako dugačak. Prvih godinu dana nije skoro ni izlazila i bila je u nekom obliku depresije. Ipak, tad je potražila stručnu pomoć i otvoreno priča o tome.

„Moja doktorica i ja smo zajedno prošle sve momente koje sam morala da prođem u prevazilaženju mog invaliditeta. Mislim da mi je to trebalo i u momentu kad sam izgubila roditelje i da je bilo jako bitno. Nekad je to bilo puno češće, a sad je nekoliko puta godišnje, da porazgovaramo o nekim stvarima koje se dešavaju u mom životu“, otvoreno će ova djevojka o stvarima koje i ljudi bez invaliditeta guraju pod tepih.

Veoma je specifična situacija da ova djevojka nema razvijen kompleks po pitanju invaliditeta. Ona ne skriva svoje ruke, ne voli odjeću dugih rukava. Detalja radi, prva stvar koje je sama napravila je – zapalila cigaretu. Za hranjenje koristi specijalno pomagalo. Sama se oblači, vodi računa o domaćinstvu.

„Smatram  da se ne razlikujem od ljudi bez invaliditeta“, kaže Bobana. „Nema stvari koje ne mogu da uradim. Možda za neke stvari trebam više vremena, ali kad hoću – mogu sve.“

Bobana je u višegodišnjoj vezi. Pitanje koje se samo nameće je kako je njen partner prihvatio njen invaliditet.

„Mislim da mom dečku moj invaliditet uopšteno ne predstavlja problem. Prije je da će to biti moj karakter, jer sam mnogo tvrdoglava i samouvjerena pa u mnogim situacijama 'idem glavom kroz zid'“, kroz smijeh će Bobana.Bobana sa dečkom Aleksandrom

Ipak, nisu svi u njenom okruženju tako širokih pogleda u ovoj situaciji. I poslije dugogodišnjeg zabavljanja, porodica njenog dečka je ne prihvata. Bez želje da ulazi u razloge zašto je to tako, Bobana poštuje njihov izbor.

„Ne mogu nikog da natjeram da me voli ili simpatiše. To je pravo izbora. Dešavalo se, pak, da ljudi iz mog okruženja ne mogu da shvate zašto i kako nisam naišla na odobravanje“, iskreno će naša sagovornica.

Zahvaljujući Organizaciji amputiraca UDAS iz Banjaluke, počela je da se bavi i fotografijom. Uz njihovu podršku i donacijom Inicijativa preživjelih od mina iz Tuzle, dobila je i fotoaparat i završila kurs fotografije.  Jedan period bila je i fotograf za web stranicu Druzi.se, u okviru koje su izlazile fotografije iz noćnog života nekoliko gradova u BiH. Tako se kretala po klubovima, među mladim ljudima i zaista uživala u onome što je radila.

Danas je student Kapa Fi komunkološkog koledža u Banjaluci.

„Ovo je moj treći indeks. Prvi put sam studiranje prekinula zbog pogibije roditelja, jer je neko morao da se brine o sestri i kući, drugi put kad se desila moja nesreća, a sad sam na drugoj godini i idem do kraja“, optimistično će Bobana.

Bobana na parkingu za OSIOva mlada žena je neko ko može da posluži kao primjer drugima. Bilo je slučajeva da su joj se obraćali roditelji osoba sa sličnim invaliditetom.

„Zapravo, nikad nisam imala problem da pričam o tome. Moje iskustvo će nekom drugom dobro doći. A i mislim da sam takva da mi je mnogo lakše boriti se za nekog drugog, nego za sebe“, zaključuje naša sagovornica.

Bobana Latinčić je na svojoj koži iskusila i najveće nesreće i najveće padove koje jedna osoba može da prođe u životu. Iz svega toga je izašla jača, vedrija i srećnija kao žena i kao čovjek. Pokazala je na invaliditet ne mora da bude prepreka životu kakav sebi sami poželite.

I zaista, koje je vaše opravdanje što niste srećni? Invaliditet nikad nije dovoljno jak argument!

izvor: ukljuci.in