Razgovarao: Boris Maksimović

Gostovali ste skoro kod Dragana Bujoševića u emisiji „Stav Srbije“ i link sa Jutjuba „Voja Žanetić objasnio smisao SNS-a“ je bio prilično gledan i dijeljen na društvenim mrežama.

Popularnost tog klipa leži u klincu koji ga je opremio tim naslovom, izvukavši me iz konteksta. To što sam rekao se odnosi na sve partije. Principijelno gledano sve političke partije u Srbiji i velika većina njih u svijetu imaju taj problem da istovremeno moraju voditi i državu i kampanju, mora se voditi i ideologija ili politika, i advertajzing, a to nisu kompatibilne stvari. Možda i jesu, ali su strašno teško uklopive. Savremeni političar je stručnjak pre svega za medije i komunikacije, zapravo, uvek je i bio. I sad ja mogu da napravim reklamu za „nokiju“, ali ne mogu na osnovu toga da postanem direktor „Nokije“ ili njenog razvojnog tima, jer to su dve različite stvari.

Kako kaže jedan lep komentar: „Popularnost tog linka nije u tome što sam ja rekao o njima, već u mišljenju ljudi o njima.“

Jedan čovek je prepoznao svoje mišljenje u onome što sam ja rekao, izbacio višak mog mišljenja što mu ne odgovara i to pretvorio u neki svoj vid političke borbe s kojim se čovek može složiti ili ne složiti, ali nemam ja problem sa jednom partijom već kao mnogi drugi ljudi sa krizom politike i ideologije u svetu u kome je reklama postala suštinski mnogo značajnija od proizvoda, a to je večiti problem, odbrana od šarlatana – od ljudi koji imaju glasnu propagandu, a nikakvu proizvodnju.

Kako u tom kontekstu vidite političara 2.0?

Ja sam jednom hteo da postanem jedan vrlo zanimljiv kadar u pečalbi. U inostranim razvojnim timovima veštačke inteligencije filozofi - a ja sam  studirao filozofiju - bili su zaduženi da budu neka vrsta posrednika, transmitera i delimičnih koordinatora timova koji su multidisciplinarni i koji rade zajedno na problemu razvoja veštačke inteligencije. Mislim da je savremeni političar neka vrsta ideološkog čuvara rada multidisciplinarnog tima koji ima dva zadatka: da narod živi bolje i da životna sredina ne bude gora. Eto, to je neka moja definicija savremenog političara. On mora biti multidisciplinaran, mora biti neka vrsta ideološkog transmitera i prevodioca različitim stručnjacima koji mu pomažu. Siguran sam da finansije ne treba da vodi partijski kadar, to mora da bude čovek koji se bavi finansijama. Ili energetike – to mora da bude neko koji se razume energetiku.

Pa zar do ove globalne finansijske krize i nije došlo zbog toga što su uzde upravljanja ekonomijom date samo tehnokratama ekonomistima?

Nije! Nikada nisu bile date stručnjacima, ljudima koji se realno razumeju već onima koji tvrde da se razumeju. Jedna izvesna količina sveta je prepustila uzde globalnih finansijskih tokova ljudima koji su pristajali da budu sluge ideologije i politike radeći stručno neplauzibilne stvari, a to pravi stručnjak neće raditi. Tu moramo da pravimo razlike između onih koji znaju i onih koji ne znaju. Onog trenutka kad je poljoprivreda u rukama čoveka koji se razume u njen razvoj i koji ima dovoljno sluha da razume to kojom brzinom se stepeni razvoja menjaju – u tom slučaju ćeš imati uspešnu poljoprivredu. A onaj koji bude brinuo samo o tome koliko će njegova partija da dobije glasova od seljaka, on neće doneti bolji život ni seljacima, a na kraju ni njegova partija neće uspeti.

Kad pričamo o političaru 2.0 vidite li takvoga? Možda ne kod nas, ali bar u evropskom kulturnom kontekstu?

Mi sada moramo da proživimo tranziciju od jednog modela suvereniteta ka drugom. Pre svega, mi u ovom trenutku nemamo političare, mi imamo gubernatore, upravljače određenim procesima koje diktiraju centri moći. Onog trenutka kad države budu suverene, kad budu vladale svojim ekonomijama u onoj meri u kojoj, makar, sada Argentina može da odlučuje o svojoj sudbini, tada možemo govoriti o nečemu. Ne možeš ti govoriti o državniku kad nemaš državu. Ili kad umesto državnika imaš trgovca koji se svaki dan cenjka sa stranim ambasadorima. Oni su neka vrsta poslovođa. Ako me pitate kog poslovođu vidim da je dobar državnik – ne vidim nijednog, zato što su svi poslovođe.

Pisali ste i za djecu i dobijali nagrade za to.

Jesam. Jednom davno sam napisao jednu knjigu za koju mi se učinilo da je potrebna da se napiše. Rasprodala se brzo i bila je u malom tiražu, a promjena tehnologije nas je onemogućila da je opet štampamo. Napisao sam knjigu koja tvrdi da deca nisu nevaljala sama po sebi već da ih napadaju neka strana tela, neke bakterije i virusi koji omogućavaju nevaljalost. Deca ne lažu već imaju nešto što se zove laždaja i što ti se nastani na vrhu jezika i svrbi te. Pa kad govoriš istinu svrbi te i da te ne bi svrbelo ti lažeš. Jednostavno sam hteo da onima koji čitaju kažem ono što je davno rekao Džon Lok, da je čovek jedna tabula raza i da ono što mi u njega učitavamo nikada nije plod njegovih intrinsičkih osobina – osim naravno u slučajevima neurofizioloških oboljenja mozga. Nema nijedne bebe koja se rodila kao huligan i koja je mlatila druge bebe zato što njihove familije navijaju za druge klubove.

Kako čovjek osjeti tu nit da može da se poistovjeti sa djecom, odakle to dolazi?

Nije se to meni desilo s porivom. Mene je urednica u dečjem časopisu zamolila da napišem jednu priču za taj časopis i ja sam to uradio. Njoj se to svidelo pa me je zamolila za drugu, treću, petu i od toga je nastala knjiga. A ja sam pokušavao da napišem dečjim jezikom onog mene deteta i nekom naivnom jezičkom ekvilibristikom sam pokušao da to klinačko shvatanje sveta izbacim iz sebe. To mi je kasnije pomoglo u životu, grdne tekstove sam napisao zahvaljujući tom odgajanju infanta u sebi. Nisam imao potrebu da se obratim deci, nego da probam da ispred dece pokažem dete koje sam ja.

Dobili ste nagradu koja nosi ime Branka Ćopića.

Jeste. Uz njega sam odrastao i povremeno mu se vraćam kad zaboravim kako je to osećati se detetom.

Čitajući vaše kolumne iz „Večernjih novosti“ ne mogu a da ne primijetim da se i u njima osjeća ta Brankova melanholična nit, taj smijeh kroz suze.

Kad čovek piše tu vrstu tekstova on realno piše o tužnim stvarima i pokušava da te tužne stvari prikaže kroz nešto smešno. I kombinacijom tužnog i smešnog dobiješ setu. Mene to ne pogađa, možda mi je žao što su stvari takve kakve jesu, ali kakve bi drugačije bile?! Moj tata je bio dobar s njim. Branko Ćopić nije bio društveno tužan, on je bio privatno tužan. Nije učinio to što je učinio zbog svoje patnje „kuda ide civilizacija“ već iz jedne velike lične tuge koju nije mogao da savlada. Bio je jako depresivan čovjek, iz razloga o kojima ne želim da pričam sada.

On je bio beskrajno veseo čovjek, beskrajno vesele stvari je pričao, bio je proizvođač dobrote, ali toliko je dobrote izvezao da je nije imao dovoljno za sebe i onda je u tom deficitu nastradao.

Kad pogledate sav svoj rad iza sebe da li ste zadovoljan čovjek? Marketinška agencija od 40 ljudi nije mala stvar, a tu je još mnogo drugih.

Mene je onaj gore obdario pozitivnim pamćenjem, kao i sve ljude, a i nekim dodatkom da više volim da živim sada nego u prošlosti. Taj poklon se očitava i time da skoro pojma nemam šta je bilo ranije. Ne znam, ne sećam se, nije mi više važno, prošao je neki put na koji ne želim da se osvrnem, idu neki novi dani pa da vidimo kako ćemo u njima da se snađemo. Sad da umrem ništa mi ne bi falilo jer sam proživeo dosta života i dosta intenziteta života sam osetio. A o biznisu, jednom od tih života, najmanjem, ne mislim ništa posebno. Bilo je ljudi i sa više poduhvata od mene. U biti, ja sam jedan radoznao čovek. I onda mi svaki od tih poduhvata izgleda kao neka turistička destinacija za koju sam uplatio neki aranžman pa kad se zadovoljim odem na neko drugo mesto. Sad da me pitaš da li sam to bio ja ili neko drugi koji je bio na tim destinacijama, a ja samo imam uspomene na njih – pre bih se opredelio za ovo drugo. Eto, na taj način posmatram život. Između ostalog, jako malo čitam stvari koje sam ranije napisao i koje sam ranije uradio. I dobrih i loših, a pogotovo loših. U tom smislu imam jednu blagodet intenziteta današnjeg dana i ne bih tu blagodet menjao ni za kakvo okretanje i podvlačenje crte. Ima vremena za to.

Ima li neke možda blage melanholije u sjećanju na onih 1.300 maraka s kojima ste započinjali posao i kante kojima ste skupljali vodu koja je prokišnjavala u kancelariji?

Ne, to je faza koja je bila i završila se, a sad sam u nekoj drugoj. Svojevremeno na fakultetu sam voleo da se bavim teorijom personalnog identiteta. Koliko čovek mora da se promeni da više ne možemo da mu govorimo da nije isti čovek? U tom smislu nisam klasično šizofren, ali se može reći da sam redno šizofren. U meni nekolike osobe koje posedujem smenjuju jedna drugu tako da o svim mojim prethodnim osobama mogu da kažem i sve najbolje i sve najgore, ali ne bih pričao o njima jer ih se baš i ne sećam dobro.

Htjeli ste se baviti teorijom, ali ste ipak završili u preduzetništvu, što je ipak malo više djelatno. Da li ste se našli u preduzetništvu silom prilika ili je to ipak prevladalo u vama?

Nemam ideju o preduzetništvu kao takvom. Život je jedna gomila problema i tuđih i svojih koje čovek treba da rešava. A za neke probleme kad ih rešiš dobiješ i pare. Za neke probleme ako ih rešiš bolje ili imaš više sreće od onog drugog koji je manje plaćen – dobiješ i više para. Jednostavno, rešavati naredni problem je naredni zadatak. Znate, ja sam čovek koji je mnogo vremena provodio po omladinskim i novinskim redakcijama. I imaš jedan tekst, pa drugi tekst, jednu emisiju pa drugu. Život je jedan konvoj kamiona uglja koji treba da se istovaraju jedan po jedan. Ne možeš to sad da obuhvatiš kao da se sad nečim vrlo određenim baviš. Jok, tebe je bog uputio da su tvoji problemi tvoji kamioni uglja, lekara hirurga je uputio da nekim silnim ljudima zašiva kožu ili vadi organe i slično. To je život. Taksi sam, brate. Uđe jedan, izađe drugi. I ja sam taksi, i profesor na fakultetu je taksi, i seljak koji menja žetvu za žetvom je taksi. Uđe jedan problem, izađe drugi, ti možeš da rešavaš i više problema, ali ne možeš da kažeš da imaš neku posebnu vrstu energije potrebnu za to. Nemaš. Ja imam istu energiju kao žena koja ima petoro dece. Rodim jedno, drugo, treće, četvrto, peto, pa onda gledam da ne poludim od peglanja pelena.