Krvoločni tabloidi i javnost skoro da su previdjeli, zabavljeni novim zlokobnim atentatima i mitinzima, jedan od ključnih ekonomskih događaja ove godine.

Vaso Lekić je uporno, strpljivo i s mnogo preduzetničkog dara njegovao Bakinu tajnu i stvorio solidnu malu kompaniju, baš onakvu kakvih Srbiji treba na hiljade – proizvodnja hrane uz dodanu vrijednost, zapošljavanje žena u nerazvijenim krajevima, praćenje zahtjeva tržišta, njegovanje standardno visokog kvaliteta, razvoj u oblast zdrave hrane, ulaganje u marketing, prepoznatljiv brend, izvoz na 20-ak probirljivih tržišta od Japana do Amerike…

Vaso Lekić nije ni tajkun, ni kontroverzni biznismen, nije ojadio državu ni državne banke, nije koristio subvencije, nije utajivač poreza, nije se kotirao na listi donatora političkih partija, nije gostovao u skandaloznim estradnim rubrikama i stranačkim žurkama, niti je uslikavan s ”poznatim” pjevačicama.

Kad bi Srbija imala nekoliko hiljada ”vasa lekića” i Bakinih tajni, ne bi danas bila u ovakvim ekonomskim problemima.

Biznis Vasa Lekića kupio je takođe uspješan, vrijedan i cjenjeni hrvatski biznismen Emil Tedeski. Nema sumnje da je dobro pazario i da treba da bude zadovoljan, što Emil i ne skriva.

Neko će reći da preduzetnik Vaso Lekić ima pravo da proda svoj biznis. Naravno. Mnogi preduzetnici i počinju biznis s idejom da će ga nekoliko godina gajiti i ”ugojiti”, a onda odlično prodati i zaraditi velike novce. I nema ničeg spornog ako je Lekić procijenio i odlučio da je sad trenutak kad može da dobije najbolju cijenu za biznis kojem se marljivo posvetio i strpljivo ga gradio skoro dvije decenije. Cijena koju je dobio je nagrada za sav taj trud.

Bakina tajna je recept, tako reći modla za uspjeh ekonomije jedne zemlje kao što je Srbija – hiljade malih porodičnih firmi angažovanih u (ne samo prehrambenoj) industriji i sposobnih da u proizvod ugrade kao dodanu vrijednost svoje znanje, umijeće i viziju. Stotine hiljada domaćinstava u Austriji, Njemačkoj, Italiji, Švajcarskoj, Norveškoj, Estoniji, Sloveniji… tako zarađuju za pristojan život, bez potrebe da se kače na grbaču (budžet) države. Kupoprodajna suma o kojoj se špekuliše da je Lekić dobio od prodaje Bakine tajne mogla bi da bude motiv za desetine i stotine preduzimljivih ljudi u Srbiji da krenu njegovim stopama u raznim vrstama biznisa po sistemu ”princip je isti, ostalo su nijanse”.

Kolika je vjerovatnoća da će se neko odvažiti na takav korak?

Mala. I čisto sumnjam da će nekog motivisati.

Zašto?

Iz diplomatski šturih, ali jasnih poruka koje je Vaso Lekić izrekao poslije prodaje Bakine tajne može se naslutiti da se nije odlučio na prodaju samo zbog procjena da će dobiti dobru cijenu za odlično ”ugojen” biznis. Prije bi se reklo da je Bakinoj tajni zasmetalo nešto u poslovnom ambijentu Srbije, nešto što ometa razvoj malog (i srednjeg) biznisa kakvim se bavio Vaso Lekić i što je Bakinu tajnu zaustavilo u razvoju i prerastanju u srednju kompaniju. Taj remetilački faktor u poslovnoj klimi potvrđuju i mnoge Lekićeve kolege, mali i srednji preduzetnici, koji nemaju tako poznat brend kao što je Bakina tajna. I njima, a svi se najvećim dijelom bave proizvodnjom (ne trgovinom i trange-frange poslovima), ne prija ambijent za poslovanje u Srbiji i sve ih je više koji zatvaraju ili planiraju da (recimo) do kraja naredne godine ugase biznis. Mnogi od njih bili bi srećni kad bi imali kome da ga prodaju, kao što je to uradio Vaso Lekić, a spremni su i da idu ”ispod cijene” samo da se riješe muke koju imaju s ambijentom i državom. Mnoge će ohrabriti odluka vlasnika Bakine tajne da je proda, pa će stati pred ogledalo i reći: ”Kad Vaso Lekić nije mogao da izdrži, šta ja čekam?”

Bila bi to fantastična prilika – prilika koja se ne propušta – koja bi pokazala kakvu reformsku i ekonomsku politiku će voditi naša Vlada, da je naš premijer pozvao Vasa Lekića (ili otišao među Vasine radnice u podkopaoničko selo) da ga pita šta mu bi da proda Bakinu tajnu. Da li, daleko bilo, možda nešto ne valja u ekonomskoj, podsticajnoj, monetarnoj, makroekonomskoj, izvoznoj (ili samo u poreskoj) politici naše Vlade, pa da to on, naš premijer, odmah izmjeni i reformiše. Jer, vajda je cilj države i naše Vlade da ima mnogo takvih ”vasa lekića” na koje će se naša preduzetna djeca ugledati. Imao bi naš premijer da se svega nasluša da je otišao kod Vasa Lekića, kome je država do sada više odmagala nego pomagala da podigne Bakinu tajnu na nivo nacionalnog brenda, takoreći prehrambenog ”Novaka Đokovića”.

Pa, kad bi Vaso (eventualno) rekao da je prodao biznis da bi dobro zaradio, onda bi naš premijer mogao da se javno hvali i taj uspješan primjer Vasa Lekića rasijava po Srbiji. Možda bi se pelcer i primio ako bi naš premijer uspio da ubjedi nekog preduzetnog građanina da krene Lekićevim stopama i smisli neku svoju novu – tajnu.

Siguran sam u jedno – da je naš premijer otišao u posjetu Bakinoj tajni, Vaso Lekić ne bi tražio od našeg premijera da mu država pozajmi novac ili odobri subvencije da nastavi biznis da ne bi morao da ga prodaje Emilu Tedeskom. Zna Vaso Lekić da to nije dobro za državu i da nije suština tržišne ekonomije, jer država samo treba da, eh, stvori ambijent a sposobni preduzetnici će se već nekako snaći.

Naš premijer nije imao vremena, a trebalo je, za Vasa Lekića.

U danima kad je Bakina tajna prodata, naš premijer bio je u posjeti – Rudarskom kombinatu Bor, Željezari Smederevo i rudniku Kolubara. Posrnulim i derutnim državnim firmama, gutačima novca poreskih obveznika. Radnicima u Boru obećao je nove sume državnog novca za poslovanje, radnicima u Željezari obećao je da će država platiti Amerikancima da ih kupe, u Kolubari je gledao nesposobnost i jalovost državnog sektora.

Kakvu je poruku naš premijer poslao potencijalnim sljedbenicima Vasa Lekića?

Da će on (naš premijer) i naša Vlada voditi ekonomsku politiku koja će se oslanjati, stalno brinuti i u državnoj kasi uvijek naći novac za razne ”borove”, ”kolubare”, ”željezare”. Novac koji je naša Vlada kroz poreze uzela od Vasa Lekića i desetine hiljada njegovih kolega. Svi ti mali i srednji preduzetnici zatvaraju radnje ili razmišljaju da ugase biznise jer više ne mogu da izdrže poresko opterećenje, ali zato od novca uzetog od malih i srednjih preduzetnika opstaju ”borovi”, ”željezare” i ”kolubare”.

Što bi rekao naš premijer: pa zar smo se za to borili uz obećanje da ćemo svom snagom u reforme?

izvor: peščanik.net