Međutim, svjesni smo da nije tako, da je situacija daleko od idealne. 

Zašto onda uvijek glasamo za iste ljude? 

Da li je u pitanju strah, sebičnost ili je bosanskohercegovački narod jednostavno tako krojen? Da li smo navikli da ćutimo i trpimo?

“Priča o vezirovom slonu”, jedna od Andrićevih pripovjedaka iz travničkog života, opisuje psihu građana Bosne i Hercegovine i nudi objašnjenje za naše današnje ponašanje.  

Iako autor upućuje na vrijeme tokom kojeg je Otomanska imperija vladala nad Bosnom, on govori bezvremenu priču. Priča, čija je osnovna poruka da se nikad ništa neće promijeniti ako odobravamo sopstveno ropstvo i suzbijanje naših prava. 

Na samom početku priče Andrić opisuje građane Travnika, te njihovu ljubav prema pričama, a koje metaforično poredi sa “bosanskom pastrmkom” koja je “neobično pohlepna”, lukava i brza. 

„U tim ponajčešće izmišljenim pričama krije se, pod vidom nevjerovatnih događaja i maskom često izmišljenih imena, stvarna i nepriznavana istorija toga kraja, živih ljudi i davno pomrlih naraštaja“, piše Andrić. 

Ova priča je zapravo jedna od tih lukavih i brzih priča travničkih građana koja govori o tiraniji i surovosti novopostavljenog travničkog vezira i o njegovoj strasti prema egzotičnim životinjama, ali koja sadrži istine o tim ljudima i tom kraju. 

Andrić piše kako vezir i njegov slon zajedno vrše teror nad narodom u Travniku, što dovodi do brutalne dezintegracije civilnog stanovništva.

On u ovoj priči ocjenjuje moć straha. Strah je osnova za vlast, a ljudi se nalaze u metaforičnom zatvoru.  

Kroz lik jednog seljaka, Andrić piše o čovjekovoj sposobnosti da postigne prosvjetljenje i shvati da je sudbina njegovih sugrađana u njihovim rukama. On govori o čovjekovoj moći da se oslobodi okova straha.

U knjizi, Andrićev lik, Aljo, na vrhu brda doživljava trenutak prosvjetljenja i zaključuje da je razlog, zbog kojeg njegovi sugrađani vode težak život, to što je pravda izgubila svoj značaj zbog vladajuće moći i straha koji ona nameće.

Aljo podsjeća na ljude u Bosni i Hercegovini koji su ove godine brojnim okupljanima i protestima pokazali da su shvatili da pasivno posmatranje neće dovesti do promjena. Međutim, na kraju Andrićeve priče, Aljo silazi s brda i s tim fizičkim činom se vraća u svoje neznanje, dok njegov trenutak prosvjetljenja pada u zaborav. Aljo nastavlja da živi kao crv u truloj jabuci, a to čine i naši građani koji su se brzo odrekli ulica i zamijenili ih starim strahom. 

Andrić prenosi veliku istinu o slabosti ljudskih bića kroz gotovo pa satirične, izmišljene likove. Oni su brzi kada treba da hvale svoju snagu, ali kada tu snagu treba pokazati preuzima strah i oni nastavljaju živjeti u sjeni moćnog vezira. 

Andrićevi likovi, kao i građani ove države, stradaju, šaputaju i brane se kroz priče u kojima živi njihova nejasna ali neuništiva želja za pravdom, za drugačijim životom i boljim vremenima. 

Donosimo vam odlomak iz "Priče o vezirovom slonu". 

Sa te uzvisine on je u čudnoj kosoj perspektivi kao novim

očima gledao sada taj svoj rodni grad. Ima toliko godina da nije

u ovo doba dana napustio dućan ni bio u ovom kraju ni ispeo

se na ovu visinu. Ovaj predeo mu izgleda kao stran i nepoznat,

a misli neprestano naviru u glavu, i tako su nove i neobične i

tako krupne da potiskuju sve drugo i da vreme prolazi brzo i

neosetno. U takvim mislima presedeo je na toj uzvisini i vreme

ručka i celo poslepodne. Ko bi mogao kazati šta se sve rojilo

toga blagog septembarskog dana u toj kazaskoj glavi, u kojoj su

se inace šala i zbilja smenjivale kao plima i oseka, potirući

jedna drugu bez traga? Mislio je neprestano i mnogo, kao nikad

dotle, o svemu i svačemu: o onome što se jutros desilo, o filu, o

caršiji, o Bosni i Carevini, o vlasti i narodu, o životu uopšte.

Nije to glava koja je navikla da oštro i pravilno misli, ali danas

je, ovde, i u njegov mozak prodirao zračak, slab i kratak zračak

svesti o tome u kakvoj varoši i kakvoj zemlji i carevini živi on,

Aljo, i još hiljade ovakvih kao što je on, malo ludih i malo

pametnijih, malo bogatijih, i mnogo siromašnijih; kakvim

životom žive, tankim i nedostojnim životom koji se ludo voli i

skupo plaća, a kad čovek razmisli, ne vredi, brate, ne vredi. A

sve te misli svode se u njegovoj glavi na jedno; nemaju ljudi

hrabrosti ni srca.

Plašljiv je ovaj kleti insan, dolazio je Aljo uvek do istog

zaključka, plašljiv i zbog toga slab. Svak je u ovoj caršiji manje

ili više plašljiv, ali ima sto raznih načina na koje ljudi svoju

plašljivost prikrivaju, pravdaju pred samim sobom i pred

drugima. A ne bi trebalo da je čovek takav, ne bi! Trebalo bi da

je ponosan i srćan i da dobro pazi na to da ne dopusti nikom ni

krivo da ga pogleda. Jer, otrpi li samo jednom i najmanju

uvredu i ne plane (ne plane, jer nema vatre u sebi!), gotov je,

gaziće ga svak, ne samo sultan i vezir nego i vezirove sluge, i

slonovi, i svaka životinja, sve do gnjide! Ništa ne može biti od

ove Bosne dok u noj Dželaludin vlada, danas Dželaludin a

sutra bogzna ko drugi, gori i crnji od njega. Nego treba udariti

rđom o zemlju, ispraviti se i ne dati nikom na se. Nikom! Ali

kako? Zar u ovoj caršiji, u kojoj pet ljudi ne možeš sastaviti da

jednu istinitu i pravu reč kažu veziru u lice? Ništa, ništa se ne

može! Tako je to već odavno ovde u nas: koje srčan i ponosan,

taj brzo i lako gubi hleb i slobodu, imetak i život, ali onaj koji

povije glavu i preda se strahu, taj opet toliko izgubi od samog

sebe, toliko ga strah pojede, da mu život ne vredi ništa. A ko se

zatekao u ovo Dželalijino vreme da živi, ima da bira jedno od

tog dvoga. Upravo, ko može da bira. A ko je taj koji može? Eto,

i on sam što sve ovo ovako misli, i on sam - šta može da kaže

za sebe? Uvek se isticao svojom hrabrošcu i hvalio se da je

srčan za trojicu, za desetoricu, za polovinu Travnika, i to onu

srčanu polovinu. Hvalili su ga i drugi. Pa? Sinoć je bio srčan,

pored vatre, i sad je, čini mu se, isto toliko, ali gde mu je bila

srčanost kad je razgovarao sa stražom, kad ga je napustilo sve

osim ludog straha i jedva mu noge iznele stražnjicu uz brdo?

Zar bez one četvorice pišmanefendija nije istina ostala istina i

ono što je pravo, pravo? Ne, ne, nemaju više krvi ni snage ni

Travnik ni njegova caršija, a i ono malo daha što im je ostalo

troše na šalu i pod- smeh i lukavstvo kako da nadmudre

komšiju, prevare seljaka i od groša naprave dva. Zato tako i

žive (misle da žive!) i zato im život ne valja, baš ništa ne valja.

Mislio je Aljo dugo sve neke takve i još mnoge druge neobične

misli, i svaku je na kraju ostavljao nerešenu, u njenom ćorsokaku...

I kako se spuštao niz breg, u njemu se polako stišavala

ona uzbuna novih i nerazmrsivih misli sa zaravanka na visini, i

on je postajao opet stari Aljo, caršijski čovek koji voli da se

našali i podrugne, a sa svakim korakom sve se više i odredenije

javljala u njemu želja da vrati žao za sramotu svima caršilijama

i da ih za njihovu praznu hvalu i veliki kukavičluk namagarči

kako zaslužuju.