Tri izdavačke kuće: „Štampar Makarije” (Beograd), „Obodsko slovo” (Podgorica) i „Hercegovina izdavaštvo” (Trebinje), objavile su izabrana dela Rajka Petrova Noga (1945), u sedam knjiga: Poezija I („Zimomora”, „Zverinjak”, „Bezakonje”, „Hajdučija”, „Rodila me tetka koza”), Poezija II („Lazareva subota”, „Na kapijama raja”, „Nedremano oko”, „Ne tikaj u me”, „Preko pepela”), Proza I („Ječam i kaloper”, „Zapiši to, Rajko”), Proza II („S mene na uštap”, „Besede”), eseji: „Suze i sokolari”, kritike: „Jesi li živ”, Knjiga o Skenderu (Soneti i poeme Skendera Kulenovića, Razgovori, Hronologija).Grafičkom lepotom knjiga bavio se Mihailo Pavićević. To je bio povod za razgovor sa poznatim pesnikom.

Da li je ovaj komplet knjiga – podvlačenje crte, ili tek mali predah pred drugo pesničko poluvreme?

Udruženi izdavači iz Srbije, Republike Srpske i Crne Gore objavili su ovih sedam knjiga u koje je stalo mojih sedamdeset godina. Po ideji urednika i pesnika Radomira Uljarevića – Mihailo Pavićević je razigrao i raspevao krstolike likove i znamenja sa stećaka i od njih napravio ambleme za lice knjiga, a ćoškastim slovima naznačio moj karakter. Kakvo drugo poluvreme? Drugo poluvreme traje od 2003. godine kada su mi „anđeli pevali”. Onaj u čijoj je to nadležnosti milostivo je tada rekao: Hajde još malo! Ali pod strogim uslovima. Tih uslova se pridržavam, i za to vreme objavio sam pet knjiga. Kada je Dučić u Americi imao ovoliko godina nije li se o njemu pisalo kao o „ostarelom pesniku” koji je izgubio kompas. Valjda zato što je bio uz svoj stradalni narod. U Srbiji su Desanka Maksimović (96) i Dobrica Ćosić (93) digli visoku i nedostižnu starosnu prečku. Valja poživeti da bi se nešto napisalo, govorio je Andrić. Nema drugog poluvremena; ovo što je ostalo, sportski rečeno, to je nadoknada, i u njoj je najvažnije da se čovek ne obruka.

U knjizi „Zapiši to, Rajko”, s puno ljubavi, pišete o našim najznačajnijim piscima. Koga, ipak, izdvajate?

Potrefi se da onaj koji ništa nema pronađe jezik. I tada beskućniku –poezija počinje da biva krov. Tamo sam sklanjao glavu. Počeo sam da osvajam tradiciju. I da posvajam svoju književnu porodicu. Toplinu koju sam imao, pa izgubio, u patrijarhalnoj i pobožnoj porodici, polako sam nadoknađivao, prvo u svojoj tek zasnovanoj, pa onda u književnoj, šarenoj i šarolikoj porodici, sve pogledujući gore na pralik, na Božju porodicu. U književnoj, kao i u svakoj drugoj porodici, ima nas i ovakvih i onakvih, pa zato nikoga ne bih izdvajao ni iz nje izgonio. Dobri su, kakvi su da su.

Toplo, s mnogo emocija, pišete i o Branku Ćopiću. Da li je on dobio mesto koje mu pripada u srpskoj književnosti?

U sonetu – epitafu Branku Ćopiću koji se zove „Vitez Tužnog Lika” ima jedan vokativni oksimoron: Snago Podaništva. Ćopić je o sebi govorio kao o preispoljnoj kukavici, a po dubokom, bosjačkom osećanju sveta, bio je hrabriji od svih podanika. A svi smo bili podanici. I kad obole, veliki pisci nam šalju izvesne poruke. Sa najvećim tiražima i honorarima, Ćopić je bio uobrazio da neće imati da plati kiriju i struju. Veći deo naroda već nije imao. Slutio je da će doći „mrke ubice s ljudskim licem”. Zar nisu došle? Još nismo svesni šta se njegovim sunovratom, sa Brankovog mosta na beton, u svima nama sunovratilo. Valja videti emulziju teške melanholije i rastočenosti na njegovoj poslednjoj fotografiji i zaljuljana slova u oproštajnom pismu koje se završava: „Zbogom lijepi i strašni živote”, i čuti taj nemi akord najšireg osmeha koji se preliva preko ledene tuge. „Jutro plavog sljeza o beton se sasu”.A što se uvek promenljivog mesta u srpskoj književnosti tiče, nije on jedini među najvećima koje ovi što danas haraju ćuškaju u zaborav.

Mnoge velike srpske pisce već smo zaboravili, niko ih više ne pominje. Kako to objašnjavate?

Prvo velike izjednačiš sa osrednjim, a onda visoku književnost sa trivijalnim. Sistematski radiš na inverziji vrednosti. U zindan zazidaš Njegoša. Da bude prćija Dugovladajućeg Veleuma. Ćuškaš Andrića komšijama i susedima. Zaboraviš okruglu godišnjicu Crnjanskog. Za Mešu Selimovića kažeš da je i onako njihov. Pitaš odakle je taj Vladan Desnica i gde su ti Dvori Jankovića. Ćopića i Mihaila Lalića staviš u partizansku ladicu i zaključaš. Prevratničkog Miodraga Bulatovića učiniš epigonom njegovih epigona. Ako već koga moraš da pomeneš, pomeni Kiša i Pekića. Ponekad i Kovača. Zaboravi Dragoslava Mihailovića, koji se, ravnoteže radi, uz onaj trijumvirat pominjao. Kad skloniš velike, eto komotnog prostora za patuljke i egzotične bumbare, čije se knjige čitaju kao da su na stranom jeziku napisane, a onda na srpski loše prevedene. To se danas zove rad na „promeni svesti”. Na raspamećivanju. Samo zaludna im je rabota. Veliki pisci imaju nezgodnu sklonost da vaskrsnu.

Zanimljivo je i sećanje na Radovana Karadžića. Prijatelja se, uprkos svemu, ne odričete?

Javlja mi se dva puta mesečno. Miran i pribran, mene bodri da izdržim. Prolog u „remoaru” –„S mene na uštap” – potpisan je pseudonimom Daba Šon (Da Baš On), kineski pisac. Tamo, između ostalog, piše da su „svi romani pomalo dnevnici, memoari, sećanja i mašta, remoari, memoari fantaste”. To su Radovanove reči. Najbolji su kad nisu baš sasvim tačni, rekao bi Crnjanski. Da, ja sam odan prijatelj. U mojoj milosti su svi koji su svezani, naročito oni koji su se izborili za Srpsku. Takav me prijatelj zapao.

Kosovo i Metohija – opet su politička moda. Šta nam, po vama, valja činiti?

Kosovski zavet je drugo ime Srbinovo. Kosovo, koje je rodno mesto Crkve i Države, oduvek je grdno sudilište. Nasred njega je zaista Sodom zapušio. Kakav referendum o Kosovu? Dobro je rekao Vladimir Dimitrijević: taj referendum je obavljen 1389. i 1912, ali i 1804, 1941, 1999. Sila uzme zemlje i gradove... Niko, apsolutno niko nije ovlašćen da potpiše kako Kosovo nije naše. „Pre svačiji sužnji, no ičije sluge”!I tako će biti dok nas bude, do kraja sveta. I još malo posle toga.

EU u Srbiji

Vidite li Srbiju u Evropskoj uniji?

Srbiju ne vidim u Evropskoj uniji. Ali vidim EU u Srbiji: u vladi, u ministarstvima, u vojsci, u školstvu, u zdravstvu, u kulturi, u književnosti, u crkvi, u porodici, u nadzemlju, u podzemlju. I vidim naše usrećitelje koji su voljni da im daju i što im ne traže.Antrfile 2

Izvor: Politika