Nedavno je koncertom "U inat 75.", u Narodnom pozorištu u Beogradu, proslavio 75. rođendan i 55 godina karijere.

Koncert "U inat 75." nedavno je održan u Narodnom pozorištu u Beogradu u čast vašeg rođendana i 55 godina uspješne karijere. Kako ste došli na tu ideju? Kako je bilo na koncertu?

- Moj rođendan je 1. januara. Pošto nismo uspeli da organizujemo koncert početkom januara, onda smo to pomerili toliko, koliko smo morali, da se steknu uslovi da bi se održao taj koncert. Koncert nosi naziv "U inat 75.", mojoj godini života. Taj naziv nije ništa novo. Indexi su imali turneje pod nazivom "U inat godinama". Priklonio sam se toj ideji.

Da li će biti nekih sličnih događaja, i u drugim gradovima regije, kada je u pitanju taj koncert?

- Zavisi od ljudi koji se bave menadžerskim poslom. Za njih je bitno da li je to komercijalno i da li može dovoljno da se zaradi. Nama to nije bilo na prvom mestu. Samo sam želeo da sa izvođačima, koji su iz Srbije i Bosne, prikažem jednu širu lepezu mojih stvari, u koje su ušle i starije kompozicije, ali ne samo starije. Mnogi, koji vide koncert, pitaju me zašto nije izvedena neka određena pesma. Nije moglo sve da stane u dva sata.

U 55 godina karijere, imali ste različite faze vašeg kreativnog djelovanja, od komponovanja za brojne pjevače, do rada u inozemstvu, rada sa pojedinim grupama. Koja vam je od tih kreativnih faza najdraža?

- Moja profesionalna karijera većim delom je bila upućena na vokalno-instrumentalnu muziku, na pevače koji su pevali moje stvari. Pored uspešne karijere, i sa Čolićem i sa drugim izvođačima, najviše i najradikalnije sam radio onda kada sam imao Korni grupu, kada sam za Korni grupu pravio kompozicije, kada smo ih snimali i kada smo nastupali, što po bivšoj Jugoslaviji, pomalo u inostranstvu. Bio sam najzadovoljniji kada sam radio tu vrstu muzike. Najuspešnije je bilo sa Čolićem i sa repertoarom koji sam radio za njega, kao i za Biseru Veletanlić. Radio sam i za druge pevače, koji su ponekada poželeli da im nešto napišem, kao što je Miki Jevremović. Za njega sam napravio oko četiri pesme. Bio sam raspoložen da sa svima po malo sarađujem. Čak imam dve ili tri kompozicije koje je snimila Jadranka Stojaković.

Kakva vas sjećanja vežu za Sarajevo, gdje ste studirali, i grupu Indexe, čiji ste bili član?

- Najljepše godine su bile 18-19-20. Tada smo mladi i verujemo u sve što radimo. Ljudi u Sarajevu su za mene otvorili vrata tog Sezama, koji je bio kao neka tvrđava, za koju sam mislio da se neće otvoriti baš tako lako. Imao sam sreće. Bilo je to za mene veoma lako jer sam dobio šansu da snimam na radiju, da snimam, ne samo sa pevačima, nego i instrumentalnu muziku. Imao sam BKB trio sa kojim sam gostovao na džez festivalu na Bledu, 1963. godine. Radio sam sa mnogim pevačima iz tog perioda, koji kasnije nisu napravili neku preveliku karijeru, ali su u to vreme bili poznati.

Ovih dana aktualan je Eurosong. Nastupali ste na ovoj manifestaciji davne 1974. godine sa grupom Korni. Kakvo je vaše mišljenje o današnjem Eurosongu?

- Evroviziju u poslednje četiri godine ne pratim jer mi se ne dopada kako taj sistem funkcioniše i kakve su kompozicije koje se izvode. Vrlo često se ide na šablone, po kojima se prave pesme. Možete da prepoznate već od samog uvoda pesme, kako će da ide refren. To je šansa za nekog mladog izvođača koji je poznat u svojoj zemlji, a nepoznat u Evropi. Njemu je super da se pojavi na tom takmičenju jer će možda kašika da mu upadne u med, pa će ga neko tražiti iz Evrope. Ne znam koliko se to pokazalo do sada. Oni koji se bave istorijom Evrovizije tačno znaju koliko je njih uspelo da naprave karijeru u Evropi, eventualno u delu sveta.

Kako gledate na industriju pop-rok muzike danas na ovim prostorima?

- Vremena su se promenila. Ljudi se menjaju, i mladi i stariji. Muzičari su se promenili. Mnogo mladih ljudi je pod uticajem širokih masa, koja voli vrlo određenu vrstu muzike. Oni počinju da komponuju i stvaraju pod utiskom da moraju takve stvari da naprave, a ne da su slobodni u svom izražaju i da stvaraju potpuno otvoreno, bez da imaju bilo kakvu vrstu pritiska. Prave pesmu za koju znaju da će se dopasti toj publici kojoj se obraćaju. Ne biraju da potpuno budu slobodni u izrazu, da ne moraju da vode računa o ritmu koji prolazi kod većine. Danas se komponuje muzika u kojoj postoje fraze od dva ili četiri takta, koja se ponavlja besumočno dugo, i po 20 puta. To za mene nije kompozicija.

Ima li nešto što niste ostvarili u području muzike, a željeli bi ste?

- Ono što nisam ostvario, bojim se uopšte i da iznesem kao mogućnost da će se ostvari jer sam na taj trenutak čekao od 1978. godine, kada sam počeo da pišem muziku na poeziju Sergeja Jesenjina. Došli smo do situacije u kojoj se prvi put neko zainteresovao za to što sam uradio. Postoji nada da će se jedan mjuzikl, koji imam već delimično sklopljen i završen, ostvariti. To je prosto za mene bilo veliko iznenađenje. Ipak sam imao malo sreće da su se ljudi zagrejali za tu temu. Mađarsko pozorište iz Novog Sada želi taj mjuzikl da prevede na mađarski. Kada završim cio mjuzikl, pošto imam prvi čin, oni će prevesti sve na mađarski jezik. Za mene će to biti čudno jer će se prvi put moja muzika prevoditi na drugi jezik. Obično se svetski mjuzikli prevode na druge jezike.

Izvor: RSE/Ivan Katavić