Društvo

Prevari me jednom – ti si kriv. Prevari me dvaput – ja sam kriv

Znaš, kažu, ako ne glasaš dobiješ vladu kakvu zaslužuješ. Da, ali ako glasaš nikada ne dobijaš rezultate koje očekuješ. (E.A. Bucchianeri, Brushstrokes of a Gadfly / Dosadna kao muva, 2011)

Kako stvoriti pretpostavke da se na narednim parlamentarnim izborima savlada Srpska napredna stranka? Dva su preduslova.

Prvo, svi aktuelni opozicioni lideri bi trebalo da se u što skorijem roku povuku sa čelnih pozicija svojih stranaka/pokreta. Poruka ovih beogradskih izbora je jasna: i Đilas i Šapić i Radulović i Šutanovac (sa Tadićem i Živkovićem) su zabeležili loše rezultate i njihov ostanak na vodećim pozicijama ozbiljno narušava kredibilitet opozicije, sada i ubuduće.

Đilas je, kao lider koalicije sa Jankovićem i Jeremićem (i još nekoliko manjih stranaka), osvojio čak 120.000 glasova manje nego što su Janković i Jeremić osvojili u Beogradu pre godinu dana, na predsedničkim izborima (oko 160.000 naspram oko 280.000 glasova osvojenih 2017). Ovaj rezultat pokazuje da Đilasov angažman unosi negativan politički kapital u koalicije, potvrđujući ono što smo videli kada je predvodio listu Demokratske stranke 2014: on ne može ozbiljnije da ugrozi Vučića. Ako iskreno želi smenu ovog režima, Đilas tome može da doprinese ustupanjem organizacionih i finansijskih resursa opoziciji, a nikako ne stajanjem na njeno čelo. On je to pokušao dva puta nakon 2012. i oba puta bio ubedljivo poražen – opozicionim biračima nije do gubljenja još četiri godine života kako bi se uverili da će i posle trećeg pokušaja dobiti sličan rezultat.

Šapić je pre dve godine, nakon osvojenih 33% glasova na opštinskim izborima na Novom Beogradu, obnovio mandat predsednika te opštine. Međutim, za dve godine uspeo je da izgubi trećinu te podrške (sada je osvojio oko 22% glasova na Novom Beogradu). Iako su mu na početku kampanje istraživanja prognozirala oko 15% podrške, Šapić je na kraju dobio nešto manje od 9% glasova. Ne samo da nije ostvario cilj da postane gradonačelnik, nego je i izgubio legitimitet da dalje upravlja opštinom Novi Beograd. Uprkos interpretaciji dela medija i analitičara da je Šapić pozitivno iznenađenje, on je jedan od gubitnika ovih izbora.

Radulović bi kao predsednik DJB trebalo da snosi odgovornost za loš rezultat – drugi u nizu (oko 1,4% na predsedničkim i oko 3,9% u koaliciji sa Dverima na beogradskim izborima). Javna komunikacija – često svađalačka i sa dozom agresije – iritirala je deo DJB i neopredeljenih birača; slično važi za strategiju napada na Šapića i serije napada na ostale opozicione (ili „opozicione“) lidere. Bez promena u komunikaciji sa biračima, DJB teško može da opstane kao relevantan politički faktor.

Konačno, izlišno je obrazlagati zašto je Šutanovac već tokom izborne večeri trebalo da podnese ostavku na funkciju Predsednika DS-a, i zašto bi i Živković i Tadić trebalo da se povuku iz politike.

Odlaskom trenutnih lidera opozicionih partija otvorio bi se put iznalaženju nekompromitovane, idealno – nestranačke ličnosti, sposobne da predvodi novu ujedinjenu opoziciju. Takvu ličnost bi trebalo tražiti među ostvarenim naučnicima, sportistima ili umetnicima, koji imaju prepoznatljivost ali i interesovanje i osećaj za politiku. U idealnom slučaju, ovakva ličnost bi imala „dokazani patriotizam“, ali i čeličnu otpornost na eventualne kampanje koje bi pokušale da je prikažu kao nekog ko ima nečasne namere u politici. Tako bi se ne samo povećale šanse da se pridobiju novi birači, već bi se stvorila prilika za ozbiljno ukrupnjavanje opozicije. Sa trenutnim liderima, ovo je teško ostvarivo zbog međusobnih sukoba, a čak i da je ostvarivo, ovakvo ukrupnjavanje bi izgledalo neuverljivo značajnom broju birača zbog istorije uzajamnih optuživanja za nedemokratsko ponašanje i zloupotrebu državnih resursa.

Druga pretpostavka da se režim porazi na narednim parlamentarnim izborima jeste promena metoda političke borbe. Za početak, opozicija bi trebalo da napusti republički parlament. Uveliko se ispostavilo da njeno prisustvo i rad u parlamentu ne samo da ne donose rezultate, već štete opozicionoj borbi tako što legitimišu nedemokratski politički poredak. Kada se parlament isprazni od (istinske) opozicije, Srpska napredna stranka biće direktno suočena sa biračima, bez mogućnosti da odvlači pažnju orkestriranim medijskim kampanjama koje se nadovezuju na debate i dešavanja u skupštini. Ovo bi pomoglo da se među biračima bolje ogoli odgovornost Srpske napredne stranke za trenutno loše stanje u državi.

Opozicioni poslanici ne bi trebalo da verifikuju svoje mandate ni u Beogradu. Ako su gradski izbori bili pokradeni i nedemokratski, onda opozicione liste ne bi smele da budu deo parlamenta koji je nastao na izbornom nasilju i krađi. Njihova borba za Beograd bi svakako bila efikasnija ako bi se vodila vanparlamentarnim putem, slično onome što je Ne davimo Beograd radio do sada.

Postoji još jedna pretpostavka pobede nad vladajućim režimom: opozicija ne bi smela da izlazi ni na kakve izbore dok se ne ostvare uslovi ravnopravne medijske zastupljenosti i kontrole biračkog spiska. Ovo podrazumeva zastupljenost u medijima 50% : 50% (vlast naspram opozicije), godinu dana pre i tokom same izborne kampanje; kao i paritetnu kontrolu biračkih spiskova (minimum godinu dana pred održavanje izbora). Sve dok se ne ispune ova dva uslova, opozicija nipošto ne bi smela da razmišlja o učešću na izborima (uključujući i eventualne vanredne parlamentarne izbore koji bi bili raspisani na jesen). Svako ubeđivanje birača da je „sada ipak moguće“ je čista iluzija. Još početkom 2016. Olja Bećković je postavila pitanje zašto opozicioni lideri učestvuju na unapred režiranim i izgubljenim izborima. Od tada smo imali tri izborna ciklusa – parlamentarne, predsedničke i lokalne izbore u Beogradu (i još nekim opštinama) – koju su potvrdili da učešće opozicije na neregularnim izborima samo dodatno ojačava vlast Srpske napredne stranke. Svaki naredni izbori pod neregularnim uslovima će biti korak dalje ka autokratskom jednopartijskom sistemu.

Sumirano, da bi se ovaj režim savladao na narednim parlamentarnim izborima, svi lideri opozicije koji su vodili izborne liste na ovim beogradskim izborima bi trebalo da podnesu ostavke. Naredna opoziciona lista bi trebalo da bude ujedinjena, na čelu sa nekompromitovanom, nestranačkom ličnošću. Do narednih izbora, sve opozicione stranke bi trebalo da napuste republički parlament, da odbiju da verifikuju mandate u skupštini grada Beograda i da vanparlamentarnim – mirnim i nenasilnim – putem krenu u delegitimizaciju režima. Ako vlast ne obezbedi ravnopravnu zastupljenost u medijima i paritetnu kontrolu biračkih spiskova, opozicija bi trebalo da dâ privilegiju režimu da se takmiči sa samim sobom i da tako osvaja 100% glasova – od 25%-30% izašlih birača. Takva vlast bi se vrlo brzo suočila sa krizom legitimiteta – u Srbiji i van nje.

Naravno, moguće je da trenutni opozicioni lideri imaju lične kalkulacije i verovatno će nas neki od njih opet ubeđivati kako je bez radikalnih personalnih i taktičkih promena moguće smeniti ovaj režim. Ovaj put, međutim, opozicioni aktivisti i birači bi trebalo da preuzmu inicijativu suprotstavljajući se takvim pokušajima. Uspeh opozicije na narednim parlamentarnim izborima zavisiće pre svega od toga u kojoj meri će opozicioni birači uspeti da izvrše pritisak na trenutne opozicione lidere da se sklone i ne učestvuju na neregularnim izborima. Ako trenutni opozicioni lideri opet uspeju da ih ubede da učestvuju u unapred izgubljenim bitkama – biće to greška opozicionih birača, a ne opozicionih lidera.

 

Autor: Slobodan Tomić

Izvor: pescanik.net

Twitter
Anketa

Ko je po vama najbolji igrač FK Crvena zvezda od njenog osnivanja?

Rezultati ankete
Blog