Društvo

Из ратног дневника једног партизана (V): Осврт на друштвено стање у овом дијелу Подгрмеча пред Други свјетски рат

Бањолучанин Милан Глишић (1913-1992) је био мајор ЈНА, носилац Партизанске споменице 1941. и других ратних одликовања. Рат је окончао као командир артиљеријског дивизиона Осме крајишке бригаде. Сваке сриједе на Фронталу имате прилику да прочитате прво јавно објављивање одломака из ратног дневника Милана Глишића.

Моје село Велики Радић се налази уз макадамску цесту (сада је под асфалтом. оп. прир.) идући од Босанске Крупе према Бихаћу, на 10-так километара од Крупе. Ову цесту је изградила Аустроугарска, као и жандармеријску касарну ,,Дреново Тијесно" у оближњем селу Грабеж, на путу ка Бихаћу. Село је у подножју Грмеча и распростире се на око 35. километара квадратних, гдје су већим дијелом пашњаци и обронци шуме, а мањим дијелом је , уз цесту тзв. Радићко поље. Пред рат у Радићу је било 146 кућа, направљених претежно од дрвених брвана, док се у унутрашњости правило-зидало од камена пећи са мањим жељезним платама, на којим се кувало и пекло за исхрану укућана. Морам одмах нагласити да је из тих 146 домаћинстава, у борби током рата , од 1941. до 1945., године, учествовало нас 156 бораца. Погинуло је 55 бораца, од којих 4 жене, док је ван борбе страдало 80 особа- цивила. Заробљено је и у разне логоре одведено 9 припадника бивше војске Краљевине, док су напријатељи током рата заробили наших 5. партизана из Великог и Малог Радића. 

У логору у Земуну, током бомбардовања погинули је заробљеници Ковачевић Мићо звани Вејо и Ковачевић Јоја, син Цвије оба из Малог Радића. И,још да додам да је у колонизацију у Војводину, послије рата, сасвим добровољно отишло 42 фамилије из ова два села. У времену пред Други свјетски рат, у овом крају се живило веома сиромашно. Људи су јако много радили, али приноси од житарица су били слаби, јер се земља све до 1930. године обрађивала са дрвеним ралицама,које су имале на врху жељезни дио тек да се може с њим земља до 15-так центиметара дубине орати. 

У брдовитом дијелу села орало се само низ брдо, па је практично било више траве него зрелог жита. Тек, тамо иза 1930. године у селу се почело орати са жељезним плуговима тзв. превртачима,који су се могли користити у равничарском дијелу села, што је знатно побољшало приносе пшенице и кукуруза у селу. Тако да је народ углавном од сточарства живио. Она домаћинства, која су имала више чељади у кућама, могли су више и радити, као и стоку чувати, па су мало боље од других живили. Пристојан живот су имале једино фамилије попа Ђукића и лугара Дукића, у В. Радићу, лугара Бероње у Малом Радићу и донекле сеоског цестара. 

Основну четвероразредну школу, у В. Радићу је утемељила Аустро-Угарска 1888.г, као и сеоску СПЦ цркву. До 1936. године школа је била онаква каква је израђена тј. од дрвета, а онда се пришло њеном зидању новог објекта школе, све до 1941.године, када је при њеном завршетку избио рат. Људи су давали и набављали сами од себе камен, пјесак тзв. шодер и други материјал за градњу школе, док је држава платила мајсторе, које је народ цијело вријеме њихових радова хранио. У септембру 1941. усташе и Нијемци су са око 500. војника напале села овог дијела Подгрмеча, па тако и В. Радић и нас 35. устаника нисмо могли спријечити њихово спаљивање те школе и цркве, као и куће попа Ђукића, јер су при томе користили артиљерију и јаким гранатирањем тукли по селима. Основну четвероразредну школу су похађала дјеца из Великог и Малог Радића и то је за вријеме док се ишло на наставу просто врвило од дјеце, око школе и цркве. Ријетки су били они, који нису дали женској дјеци да похађају школу и њих су тадашње власти кажњавале, јер је О.Ш. била обавезна за сву дјецу. 

На даљње школовање су отишла једино дјеца попа Ђукића, лугара Дукића и Бероње из М. Радића, који су похађали гимназију у Бихаћу и Б. Луци. У селу су постојали и кулуци, још из Турског времена, а они су се односили на насипање камена на цесту кроз село гдје су они, који су имали радну стоку- углсвном волове - морали исту уступати тј. с њом радити на довожењу пијеска и камена, а они који то нису имали, морали су одредити некога из домаћинства за рад на насипању цесте. Тако се дешавало да цестар зађе по селу и нареди свима, да се хитно морају јавити на тај посао, без обзира шта су људи тада радили и којег су свог посла имали. Ако би то неко одбијао, цестар би га пријавио жандармима и тада би за овог наставли велики проблеми. 

Неки од Радићана су одлазили у Војводину и то пред зиму, гдје су у фирмама неких Нијемаца и Мађара радили на крчењу шума, вађењу пањева и сличне послове. да би се с прољећа враћали у село са врло малим или никаквим зарадама. Када су били пазарни дани одлазило се и продавало овце, козе, јарад, јањад, кокоши и све што се могло продавати на пазарима у Бос. Крупи и Бихаћу. Јер су нарочито с јесени долазили порезници тзв. Шикутори, који су на име општинских пореза - које су људи због сиромаштва тешко могли плаћати - купили шта год су нашли, почев од кућних ствари па до стоке и кокошију. Одласци на пазаре су трајало све док усташе нису запосјеле Бихаћ и Крупу, у којој су - на силаску цесте у Крупу - поставиле свој пункт, отимали од народа што год им је било воља, а онда мушкарце одводили у крупски Дом културе, па послије на стрељање највише на Црно Језеро, недалеко од Крупе. 

Сљедећи наставак:  Економска ситуација у Бос. Крупи и Бихаћу и однос тадашњих политичара према народу


Текст приредио и уступио: Борислав-Боро Глишић, син Милана Глишића

 

 
Twitter
Anketa

Da li biste kupovali Huavej telefone ukoliko ostanu bez Guglovih aplikacija?

Rezultati ankete
Blog