Селимовић, како је сам открио – потомак је српске породице Вујовића – завршио је Филозофски факултет у Београду и до Другог свјетског рата био је професор у гимназији у родној Тузли.
По изласку из усташког логора 1943. отишао је у партизане, а послије рата је био директор драме Народног позоришта у Сарајеву, умјетнички директор "Босна-филма" и главни уредник издавачке куће "Свјетлост".
Због прогона, којем су га подвргли босански комунисти, прешао је у Београд и у њему остао до смрти.
Дјела: романи "Дервиш и смрт" /један од најзначајнијих у српској литератури/, "Тишине", "Тврђава", "Магла и мјесечина", "Круг" /недовршен/, збирке приповиједака "Прва чета", "Туђа земља", "Дјевојка црвене косе", студија "За и против Вука", есеји "Писци, мишљења, разговори", мемоарска проза "Сјећања", неколико филмских сценарија.
Меша Селимовић био је члан Српске академије наука и умјетности.
Роман "Дервиш и смрт", један од најзначајнијих у српској литератури, одликује се особеношћу третирања теме, густином опсервације човјековог живота у трагичним околностима и рефлексијама о људској егзистенцији.
Овај роман је инспирисан личном трагедијом писца, пошто је Мешин брат, такође партизан, стријељан крајем рата из баналног разлога – узео је комад намјештаја из магацина.
Меша Селимовић је у неколико наврата објаснио своју националну припадност и свој поглед на БиХ.
У тестаменталном писму Српској академији наука и уметности из 1976. Селимовић наводи:
– Потичем из муслиманске породице, а по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у БиХ, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика – рекао је Селимовић својевремено.
Он је написао и да једнако поштује своје поријекло и своје опредјељење, јер је везан за све што је одредило његову личност и рад.
– Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем – казао је Селимовић.
Ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним биографским податком", навео је тада Селимовић.
У својој књизи "Сјећања" Селимовић истиче да је "ужасан геноцид који су усташе почеле да проводе против Срба у БиХ, нечувени злочини на које се ухо тешко могло навикнути, јер такво масовно варварство није било познато у историји, страдање читавих српских крајева, затирање свега живог – све то је натјеривало човјека да се одреди, или да се супротстави или да се деморалише".
Једном приликом, на загребачком Књижевном кутку, Меши Селимовићу је организатор поставио питање од ког се очекивало да ће од Меше издејствовати неку врсту провокације: "Зашто се ви Мехмеде Селимовићу осјећате Србином?"
Селимовић је одговорио кратко и директно: "До 1941. сам се осјећао Србином, а нисам се питао зашто. Од 1941. знам зашто сам то".
Након распада Југославије, у сарајевским политичким, а онда и књижевним круговима покушали су да "преведу" Селимовића из Србина у Бошњака, потпуно игноришући његово тестаментарно обраћање САНУ и његове ставове о политици, националности и књижевности.
Меша Селимовић је сахрањен у Београду у Алеји заслужних грађана.
Извор: srna.rs
