Дочек нове 2006. у Москви. Обратите ли пажњу, уводна шпица је урађена врло досјетљиво. Представља имена актера, као неонске рекламе на вјетробрану. Затим Столивуд покаже зубе, ефектима скоро па кинеске школе.
Присуствујемо Тамерлановом заузимању Самарканда. Града-лавиринта, у чијем се центру налази креда судбине. Стожерни појам овог наставка, за који се морају добро знати основе из првог дијела, да би се уопште равноправно пратила радња; компликована до вишеструког гледања.
Овај се излијечио, од дјечјих болести првог дијела. Чак и велике количине страних реклама, које су му код куће замјеране. Од америчког блокбастера, разликујемо га само ћириличном причом. Никако продукцијом.
Сценарио крајње несвакидашњи, у односу да гледате епскофантастични спектакл, са још већим нагласком на породични живот. На пропуштеним приликама и љубавима у њему. На један лијеп начин, скреће се пажња на погубност употребе алкохола. Главни јунак, заљубљен у Свету која ће постати велика чаробница, није претјерано посебан. А још је и пијанац.
Све је природно урађено, користећи се елементима овога свијета. Не бринући се пуно, што то неће схватити глупљи дио публике. Нпр. непримјетан детаљ: Након Гесерове критике алкохолисања, исти проласком кроз кадар, претвори пиво из црног у свијетло.
Читава та прича, може бити свакодневна прилика. Почев да су дејства наднаравних сила обичне катастрофе, до тога да је повод за Армагедонски обрачун добра и зла, само изгред на дјечјем рођендану. Гдје кандидат за маћеху, нехотице гурне сина човјека у којег је заљубљена. И раскрвави му нос.
Научи да возиш! Виче припадник добра, све вријеме се понашајући као да га не нападају силе зла, већ неки лоши возачи који су ко зна како положили. Тако је и свијетли Антон пијано смијешан на рођендану, брукајући силе добра пред сином који се приклонио злима.
Пожури, овај апарат има кратку експозицију! Гесерова је реченица, која натприродно драматично разрјешава залеђени заплет, и врхунац те алегоричне поетике која носи читаво дјело. Стога изванредно.
У замјерке спада премарвенисање Папагајевог лика, односно распилављење љубављу у кваризубној сцени под тушем. Направљена без потребе, убивши изванредну прилику, за политички коректно лезбејство. Завршава наравоученијем, којим је и започео:
Ех, да је од кадије, к'о што је до кадије.
(Редитељ: Тимур Бекмамбетов; Улоге: Константин Хабенски, Марија Порошина, Владимир Мењшов)
