Поштовани господине Предсједниче,
Желим да Вас обавјестим да се налазим на издржавању казне у затвору "Вејкфилд" у Сјеверном Јоркширу и морам Вам признати да сам тиме веома незадовољан. Ја овако нисам замишљао своју робију. Највећи дио времена проводим читајући и из ћелије излазим само да узмем храну.
Уствари, ја сам највише незадовољан комшилуком који чине: исламски терористи, психопате, нарко дилери, мафијаши и други окорјели криминалци. То није мој ниво, ја сам ипак био неко и нешто.
Истина је да сам проглешен кривим за прогоне, истребљење, убиства, депортације и присилно премјештање несрпских цивила током сукоба у Босни и Херцеговини од 1992. до 1995. године, али упркос свему нисам ово заслужио.
Надам се да сте упознати да се ја грозим наношења бола себи и другима. Да могу да истрпим бол прво бих средио своје обрве, због којих су ме сви завитлавали. Ни крв не волим видјети, зато ме и није било на првим борбеним линијама. Наравно Хаг је то намјерно превидио, да би се обрачунао с нашим народом и Републиком Српском.
Ви добро знате да се ја, као ни Биљана и Радован, нисам успио снаћи у тим тешким временима и да наша нејака плећа нису могла издржати толики терет историје. Ја сам мислио да ће мој посао бити трговина и међународна сарадња, возање аудијем и релокација покретних и непокретних материјалних добара. Мене људи никада нису интересовали!
Ако сам и гријешио, то је било из "најбољих" намјера. Осим тога ја сам поприлично поводљива особа, ако ми не вјерујете питајте Ваше савјетнике.
Знам да ме не можете помиловати, али Вам се обраћам у нади да ћете се као правник и Предсједник Републике Српске заузети за мене и мој проблем, или ми барем пошаљите коју књигу, јер видим да их немилице дијелите библиотекама, а ја имам времена на претек.
Срдачан поздрав
Момчило Крајишник
П.С.
Молим Вас да ми поред књига пошаљете и Монопол, добро би ми дошао да прекратим вријеме и останем у форми.
