Силос, Хаџићи и истина о нестајању Срба у Сарајеву.
Зовем се Душан Шеховац, професор социологије у пензији и магистар социолошких наука. Прије рата био сам виши асистент на Факултету политичких наука „Вељко Влаховић“ у Сарајеву. Рођен сам на територији Града Сарајева, као осмо кољено породице Шеховац.
Током грађанског рата био сам један од оснивача Црвеног крста, виши асистент на Правном и Машинском факултету Српског Сарајева, командир чете Војске Републике Српске и други предсједник Српске општине Илиџа. Оснивач сам и члан више српских невладиних организација које се баве разбијањем лажи, предрасуда и стереотипа о Србима, те аргументованим разобличавањем наратива који сатанизују и демонизују српски народ.
Оно што вам вечерас говорим на Меморијалној академији, поводом 30 година од затварања злогласног муслиманског логора „Силос“ у Тарчину, резултат је мог дугогодишњег бављења злочинима над Србима из Хаџића, који су се на почетку Одбрамбено-отаџбинског рата затекли на територији под контролом власти и Армије Републике Босне и Херцеговине. Ово је само мали дио информација које сам прикупио кроз различите облике комуникације са српским цивилима, војницима и логорашима из Хаџића, који су данас расути широм свијета.
Да бисмо разумјели догађаје у Хаџићима од 1992. године до данас, неопходно је најприје говорити о егзодусу Срба из Сарајева. Познато је да је 1992. године Сарајево било други највећи српски град, одмах послије Београда. По попису из 1991. године у Сарајеву је живјело 157.526 Срба, 56.048 Југословена и 18.451 осталих. Слободно се може процијенити да је у том тренутку у Сарајеву живјело око 180.000 православних вјерника.
Попис становништва из 2013. године показује да у Кантону Сарајево живи око 12.300 Срба. Егзодус Срба из Сарајева започео је 1992. године и траје до данас. Највећи број Срба напустио је Град Сарајево током кратког, али интензивног егзодуса од јануара до марта 1996. године – око 65.000 људи. Током дугог и континуираног егзодуса, од 1992. године до данас, Град Сарајево је, више под присилом него слободном вољом, напустило око 130.000 Срба.
Хаџићи су једна од десет градских општина Града Сарајева. По попису становништва из 1991. године у Хаџићима је живјело око 7.300 Срба. Када су Османлије освојиле ово подручје, затекле су бројне православне породице чији су потомци и 1992. године живјели на истом простору.
У Београду се често може чути, и од Бошњака и од појединих Срба, наратив да је Сарајево било опкољен град 1.425 дана. Тај наратив често се преноси некритички и без познавања стварних историјских околности грађанског рата у Сарајеву. У априлу 1992. године Сарајево је подијељено на српске и муслиманске енклаве. На границама тих енклава налазили су се наоружани Срби и наоружани Муслимани. Формирана је Заједница српских општина у оквиру САО Романија, као и дио града под контролом власти тадашње Републике БиХ.
Дошло је до блокада, спречавања кретања људи, робе и услуга. Истовремено су успостављене двије ватрене линије додира, што је довело до опкољавања и муслиманских и српских енклава у Граду Сарајеву. Та чињеница руши тврдњу да су искључиво муслиманске енклаве биле опкољене.
Грађани српске националности у Хаџићима већ су 1991. године уочили наоружавање и припреме за рат својих комшија Бошњака. Иако су видјели шта се дешавало са ЈНА и Србима у Словенији и Хрватској, надали су се да ће их снаге ЈНА заштитити, те су прве ратне дане дочекали неспремни.
Српска општина Хаџићи нашла се између двије ватрене линије Сарајевског ратишта. Муслиманске, односно бошњачке снаге заузеле су већинске коте – брежуљке, брда и планине око Хаџића, док су Срби изашли испред својих насеља да бране породице, домове, дворишта, ливаде и шуме.
Муслиманска цивилна и војна власт, о постојању логора су током цијелог рата знале све муслиманске, односно бошњачке структуре власти, у мају 1992. године формира државни концентрациони логор „Силос“ у Тарчину. У тај логор одводе се углавном српски цивили оба пола, свих генерација, а било је и око стотину Хрвата. Под изговором да их штите од „лошег СДС-а“ и „лоше ЈНА“, заточеници су држани 1.358 дана, без могућности да им ико помогне.
Неки од заточеника у логору су провели чак 1.355 дана, што представља неславни Гинисов рекорд за балканске ратове деведесетих година прошлог вијека.
Суд БиХ – предмет С1 К 007914 Кжк (10. 6. 2021)
Овом правоснажном пресудом Суд Босне и Херцеговине утврдио је да су у периоду од маја 1992. до јануара 1996. године, током оружаног сукоба у БиХ, почињени тешки и систематски ратни злочини над цивилним становништвом српске и хрватске националности на подручју општине Хаџићи и ширег подручја Сарајева.
Злочини су почињени у заточеничким објектима: логору „Силос“ у Тарчину, Основној школи „9. мај“ у Пазарићу и магацину „Крупа“ у Зовику.
- ПРОТИВЗАКОНИТО ЗАТВАРАЊЕ ЦИВИЛА
Суд је утврдио да је око 730 лица, претежно српске, а дијелом и хрватске националности, произвољно и масовно лишено слободе, без судских одлука, без образложења и без права на правни поступак.
Међу заточенима су били:
- цивили старости од 14 до 84 године,
- жене, старци и малољетници,
- лица која нису учествовала у борбама и која су често већ била предала оружје.
Затварање је вршено искључиво на основу националне припадности, што Суд квалификује као тешко кршење међународног хуманитарног права.
- НЕЧОВЈЕЧНО ПОСТУПАЊЕ И НЕХУМАНИ УСЛОВИ
Заточеници су држани:
- у пренатрпаним бетонским ћелијама,
- без кревета, ћебади и гријања,
- без довољно воде, хране и основне хигијене.
Исхрана је била сведена на један минималан оброк дневно, што је доводило до екстремног изгладњивања, укључујући губитак и до 50 килограма тјелесне тежине.
Медицинска помоћ била је неадекватна или потпуно ускраћена, што је резултирало тешким болестима и смртним исходима.
III. ФИЗИЧКО И ПСИХИЧКО ЗЛОСТАВЉАЊЕ И УБИСТВА
Суд је утврдио постојање систематског:
- премлаћивања,
- мучења,
- понижавања,
- психичког терорисања заточеника.
Затворенике су тукли:
- стражари,
- припадници војних и полицијских јединица,
- лица која су, уз знање управе, улазила у логоре.
Посљедица таквог поступања била је смрт више заточеника у самом логору, као и смрт других лица непосредно након пуштања, усљед посљедица глади, батина и болести.
- ОДУЗИМАЊЕ ПРАВА НА ПРАВИЧНО СУЂЕЊЕ
Суд је утврдио да је велики број заточеника годинама држан без:
- судског поступка,
- формалне оптужнице,
- могућности да се бране.
Надлежни органи су намјерно прикривали постојање стотина заточених лица, чиме им је системски ускраћено основно људско право – право на правично и непристрасно суђење.
- ПРИСИЉАВАЊЕ НА ПРИНУДНИ РАД
Заточени цивили су присилно одвођени на прве борбене линије, гдје су:
- копали ровове и траншеје,
- радили под директном ватром,
- били изложени гранатирању, снајперима и минама.
Током таквих радова:
- више заточеника је рањено,
- више њих је погинуло,
што Суд недвосмислено квалификује као ратни злочин.
ЗАКЉУЧАК ПРЕСУДЕ
Суд БиХ је закључио да су оптужени поступали са директним умишљајем, свјесни да крше међународно хуманитарно право, те да су радње чињења и нечињења представљале јединствен и организован систем злостављања цивилног становништва.
Ова пресуда представља судски утврђену истину о страдању невиних људи и трајни подсјетник да злочини над цивилима – без обзира на њихову националност – не застарјевају и не могу бити оправдани.
ОПТУЖЕНИ И ИЗРЕЧЕНЕ КАЗНЕ
- Незир Казић – 10 година затвора
(противзаконито затварање, нечовјечно поступање, ускраћивање права на правично суђење и присилни рад) - Фадил Човић – 8 година затвора
(нечовјечно поступање и други облици ратних злочина над цивилима) - Бећир Хујић – 8 година затвора
(одговорност као управник за нечовјечно поступање, злостављање и присилни рад) - Халид Човић – 8 година затвора
(ратни злочин против цивилног становништва, укључујући присилни рад) - Нермин Калембер – 8 година затвора
(непосредно учешће у физичком злостављању и мучењу затвореника) - Мирсад Шабић – 6 година затвора
(нечовјечно поступање и злостављање)
СТРАДАЊЕ СРПСКОГ ЦИВИЛНОГ СТАНОВНИШТВА У ТАРЧИНУ И ПАЗАРИЋУ (1992–1995)
- Анђелка Братић, Ферхатлије–Дуб, силована пред малољетном дјецом.
- Спасенија Ђорђић, Рамићи, запаљена у кући која је претходно опљачкана.
- Након пљачке куће Шпире Братића, он је заклан, а његова супруга Јованка Братић се објесила.
- Светозар Крстић из села Дуб, бивши логораш, као старији човјек пуштен је кући. Када је у село из иностранства дошао његов рођак Илија Крстић, пљачкаши су наредили да међусобно износе ствари један из куће другога. Након побуне обојица су тешко претучена. Комшија Боја их је одвезао у болницу Суходол, гдје им није пружена помоћ.
- Светозар Крстић умире у болничком ходнику; тијело је замотано у деку и одложено у болничку шупу. Након неколико дана пронашао га је Мићо Медић, комшија Хрват из Тарчина, који је организовао сахрану на гробљу Кланац.
- Илија Крстић је исте вечери, без медицинске помоћи, истјеран из болнице и у чарапама је пјешачио десет километара до куће.
- Миленко Милановић из Крупе, заробљеник, десет дана је трпио јаке болове због упале слијепог цријева. Превезен је у болницу Суходол, гдје је преминуо. На сахрани је породица уочила трагове дављења око врата.
- Здравко Самоуковић, младић и логораш, упућен је у болницу Суходол по дијагнози докторице Дијане Црногорац да има тешку упалу плућа и да му се не смије давати течност. Упркос томе, одмах му је дата инфузија, након чега је пао у кому и није се пробудио.
- Породица логораша Ђорђа Шувајла, чија се кућа налазила непосредно уз логор „Силос“, преживјела је више облика злочина и кршења људских права. Ђорђо је у логору провео 1.335 дана. Његов отац је пуштен крајем 1993, али је након пријетњи комшинице да ће бити враћен у логор поново одведен и пуштен тек на Богојављење 1996. године. У њихову кућу усељена је породица Ђелиловић, која је омогућавала полицајцу Муамеру Јапалаку, званом Лендар, да улази и приморава породицу на размјену. Мајка није хтјела да напусти мужа и сина и након дуготрајних малтретирања је преминула, званично од срца, уз сумњу да је убијена.
- На јесен 1992. године свим српским породицама одузете су свиње и продате у Кисељак; домаћих свиња више није било.
- Све вриједно што су Срби посједовали је опљачкано. Уведена је пракса да се малољетној дјеци, пред мајкама и бакама, цијеви пиштоља стављају у уста како би се изнудило злато и новац.
ХАЏИЋИ, ЈАНУАР 2026. ГОДИНЕ
Данас у Хаџићима живи – боље речено, животари – пет бака и један деда српске националности. На почетку излагања нагласио сам да је, према попису становништва из 1991. године, у Хаџићима живјело око 7.300 Срба.
У наставку слиједи кратка анализа демографског кретања од 1992. године до данас.
Општина Хаџићи
Поређење броја Срба
- година (попис) : 7.300
- година (попис) : 213
- година (процјена) : 6
Апсолутни пад
- 1991 → 2013: −7.087
- 1991 → данас: −7.294
Процентуални пад
- 1991 → 2013: −97,1 %
- 1991 → данас: −99,9 %
Једном реченицом:
Од више од седам хиљада Срба 1991. године, у Хаџићима је данас остало симболичних шест лица, што представља готово потпуно нестајање српског становништва са овог подручја.
Од 1992. године до данас, односно до 2026. године, бошњачка политика је систематски, организовано и намјерно дјеловала на уништавању, у цјелини или дјелимично, Срба Хаџића као националне и вјерске групе. То је чињено путем убистава током рата, тешких повреда људских права у ратном и поратном периоду, као и стварањем погубних услова живота од 1992. године до данас. Крајњи резултат таквог дјеловања јесте готово потпуно нестајање српског становништва са територије ове општине.
Срби Хаџића нису нестајали природним демографским процесима, нити искључиво исељавањем. Они су, нажалост, наставили да нестају и на подручјима у која су се доселили након 1996. године. Неколико хиљада Срба поријеклом из Хаџића умрло је у Братунцу и околини, као посљедица изложености осиромашеном уранијуму и плутонијуму током НАТО бомбардовања 1995. године.
Свјестан сам да се код већине вас који ово излагање вечерас слушате, гледате или ћете га накнадно читати, ове ријечи повезују са нечим већ познатим. Зато ћу подсјетити на суштину кривичног дјела геноцида, кроз кратку парафразу међународно прихваћене дефиниције:
„Геноцид је намјерно уништавање, у цјелини или дјелимично, националне, етничке, расне или вјерске групе, путем убистава, тешких повреда, стварања погубних услова живота, спречавања рађања или присилног одузимања дјеце.“
Послије свга долазимо до кључног питања: како назвати друштвени процес у којем цијели један народ – око 7.300 Срба – нестане са једне територије?
Овом приликом изражавам посебно и искрено људско поштовање према бакама, дедама, мајкама и очевима који су, у ратним и поратним Хаџићима под контролом Армије и цивилних власти Републике Босне и Херцеговине, заједно са својом дјецом и унуцима преживјели незапамћену збирку ратних и мирнодопских злочина.
О њима се мора говорити да се њихова страдања не забораве, а посебно морамо помињати оне који су нестали или убијени. Слава им!
Свјесни значаја културе сјећања, Милан Чучковић и Удружење Српски светионик, који су организовали овај помен и Меморијалну академију, заслужују сваку похвалу. Част ми је што сам био дио овог догађаја.
