Нека чудна блесавија, која води националном јединству и осјећају традиције у САД. Син добије невиђену прилику да разговара са оцем преко радио станице. Једино чудно у свему томе, јесте да је његов стари одавно мртав.
И, тако, њих двојица упадају у трилер пуног капациета, покушавајући да среде серијског убицу. Да би ствар била додатно компликована, вријеме не прашта измјене, па убица убија његову мајку. И то ваља исправити, па њих двојица дају све од себе, да би на крају кад се остави радио примопредајника и дочекао ћаћу живога, будући да му је рекао у којем правцу да скрене када буде ишао из запаљене зграде. А и дуван би требао оставити.
У преломном тренутку, када младог детектива, сина свога тате ватрогасца, дави серијски убица из прошлости који се сад мало смирио, ми пратимо паралелно двије радње. Она из прошлости, гдје његов стари упуца предметног господина у руку, аутоматски има утицаја на данашњицу гдје се на ужас нападача истоме суши и претвара у патрљак. Затим, када је ипак мислио довршити свој посао, оглашава се сачмара његовог таје, који му саопштава: Још увијек сам ту, шефе.
Све завршавамо романтичном бејзбол утакмицом старих породичних пријатеља и ликова из досадашњег филма, уз једно економско аванзовање. Наиме, један је стално кукао зашто није уложио акције у Јахуу (www.yahoo.com), па му је то и речено. Лоптица ударена бејзбол-палијом, забија се у десни фар његовог Бенца. Дајмлер-Крајзлер-Бенца.
Овај филм је носталгични путоказ радњом захваћеној генерацији, да не прави грешке у садашњем животу, јер нема те фреквенције којом би њихова дјеца могла да им пошаљу дојаве да одиграју из икса у двојку.
(Редитељ: Грегори Хоблит; Писац: Тоби Емерик)
