Колико год човјек очекивао од имена, Кроненберг је обдје баш засрао. Ралф Фајнс одлично глуми, али прича о поремећеном човјеку, који је то уствари од дјетињства; и није нешто претјерано занимљива у наративном смислу.
Дакако, редитељ се труди то зачинити визуелно; али општи утисак јесте да у питању дефинитивно није ништа посебно. Но, види се да и сценариста, и редитељ знају шта раде. Односно да знају радити.
Аутистично биће долази из болнице затвореног типа, у дом за половично изљечене. Ту идемо у ретроспективу његовог живота, у којем је дјечак доживљавао визију, како је његова мајка убијена, и замијењена некаквом курвом из бара. То се десило, кад је његов отац одвео исту на секс, а мајка их затекла.
Већ од старта је прозриво о чему се ради, будући да блудницу и домаћицу тумачи иста глумица; само мало другачије нашминкана. На крају, њено лице се појављује и на глави домарке, коју покушава убити чекићем и шрафцигером. Кад се она пробуди, лице јој се враћа на старо, а жена удављена плином у кући његовог дјетињства; постаје његова мајка. Он схвата да је убио мајку, и да ова жена ништа није крива. Стога баца алат на под, и онда постаје поново становник луднице. Одлази у црном мерцедесу, исто као што је отишао и као дјечак.
Наравно, филм у себи има доста тога око чега би се требало замислити, и што оставља простора за контемплације. Наравно, уколико би ми имали времена за то. А њега је, самим његовим протицањем, све мање. И све више је егоистично вриједније.
Ако ништа, ово би био Спајдермен на умјетнички начин.
(Редитељ: Стивен Кроненберг; Писац: Патрик МекГрат, сценарио по свом сопственом роману.)
