Србија данас јесте земља без перспективе, без визије и без наде. Њена политичка, привредна и културна елита апсолутно нема план изласка из катастрофалног стања у којем се држава налази. У основи, болна је истина да Србија, заправо, и нема елиту.
Пише: Дмитар Богуновић
Све су то идеолошки отпаци прошлог система, које једино разликују персонални анимозитети и фрустрације типа „кога је друг Тито више волео“. Логично, у таквој земљи која деценијама има дегенерисану политичку културу, исто такав привредни систем и провинцијалну културну сцену – нема и не може бити истинског плурализма и креативног сукоба идеја. Такво дуготрајно стање резултовало је непостојањем суштински различитих политичких опција (све партије у Србији јесу некадашње фракције СКЈ), економијом која није у стању да буде конкурентна ни у регији, а камоли на неком ширoм нивоу, односно културом које би се стидела она Србија из неких славнијих времена Стојана Новаковића, Чедомиља Мијатовића и Јована Цвијића.
Такво задато стање не поседује довољно унутрашњих импулса који би могли да генеришу квалитативне промене. Пуке су заблуде очекивања да ће нека од постојећих политичких опција у Србији да учини нешто значајно. Све једна иоле важна странка у Србији служи као окупљалиште армије несрећника који траже начин како што лакше да дођу до запослења. Читалац који нема превише везе са овим подручјем тешко може да схвати да је деценијама стваран и одржаван менталитет чији је конститутивни део схватање да су држава и политика субјекти који запошљавају. Људи овде не разумеју да радна места стварају управо људи. Они су пре тражили од државе да их запосли, и то на она радна места која не траже превише рада, а обезбеђују добре и редовне плате. Уколико им држава то не обезбеди, они се окрећу тзв. „опозиционим партијама“, које демагошки поручују тим људима да је сада све катастрофа док оне нису на власти, али кад дођу има да потеку мед и млеко. И, наравно, да сви добију посао. Јавна је тајна да партијске вође обећавају својим активистима да ће добити запослење уколико обаве посао за своју странку. Већина њих тај посао не добије, али неки имају више среће. Како? Па лепо, две су главне варијанте страначког запошљавања: или се партијски активисти запошљавају у државној управи (примера ради, влада коју предводи ДС запослила је у последње две године 30.000 нових државних службеника, иако је у кампањи обећавала смањење бирократске масе), или добијају посао у некој од компанија коју води партији близак тајкун. Треба споменути и трећу варијанту, која није толико честа, али је не треба занемарити: најлојалнији и они чланови са најбољом везом посао добијају и у самим странкама.
Према томе, у Србији се сви баве политиком, јер људи не умеју другачије да обезбеде егзистенцију. Систем је у потпуности корумпиран, али је корупција двосмеран процес – ње нема без оних који су корумпирани, али нити без оних који корумпирају, односно који дају мито. Преко 60 година потпуног распада свих вредносних норми проузроковало је једно болесно стање у којем већина људи није свесна да просто чини зло.
Србији је неопходан ремонт. Али, не само ремонт појединих сегмената државе и друштва. Србија треба ремонт вредности, ремонт душа њених грађана. Оно што мало ко у Србији разуме јесте да политичке странке неће и не могу да буду извршиоци тог ремонта. Штавише, оне су кочнице у том процесу. Политика не може да поправи ствар, али економија има знатно већи потенцијал. Оног тренутка кад се људи у Србији лише опције да им политика проналази посао, биће у ситуацији у којој су свакодневно стотине милиона људи у свету. Док год неко у Србији мисли да постоји шанса да добије неки лагодан канцеларијски посао, он једноставно неће хтети да оде на село и почне да обрађује земљу. Или да ради неки други мукотрпан посао. А и зашто би то радио? Много је лакше примати социјалну помоћ, него тешко радити и при том сносити ризик евентуалног неуспеха. Држава која стимулише нерад науштрб приватне иницијативе нема неку посебно светлу будућност.
Ваља нагласити да више није уопште битно да ли ће то неко у политици да схвати. Од политичара нема вајде. Реч је о томе да обичан свет то мора да разуме ако жели да прехрани своју породицу. Људи у Србији већ увелико сносе последице својих погрешних одлука у прошлости. Вест за њих: следећа погрешна одлука неће имати за последицу лоше ствари које су се већ десиле. Она ће имати знатно горе последице.
А читаоцу препуштам да сам процени шта је то знатно горе од свега оног што се већ десило.
