Да скратим причу, јер уопште не желим да смарам читаоце свим тим вајним теоријама завјере и великим причама које прате свако помињање положаја жене на овим просторима: основни проблем жена на Балкану јесте што су њихова права апсолутно непропорционална њиховим обавезама. Тачка.
Пише: Тина Јаковљевић
Нема ту превише филозофије: жена овдје мора да стигне да роди дјецу, да брине о њима, да брине о мужу, да брине о мужевој фамилији, да одржава кућу, да ради, направи каријеру, да стигне да брине мало и о себи (како иначе да буде пожељна свом мужу, зјеници ока свога). А дан има двадесет и четири часа. За то вријеме, Његово Величанство Муж је на послу, или јадан брине зато што нема посла. Њему је увијек најтеже, какогод да се окрене. Ово друштво је талац неспособних и патетичних мушкараца, а уопште није тешко провалити и разлоге таквог стања.
Ради се о томе да је мушки шовинизам на Балкану просто вриједносно-културни образац функционисања друштва. Да се разумијемо, и мушког и женског шовинизма има свуда, па тако и код нас. Међутим, за разлику од неких развијенијих средина, у којима има свега у разумним мјерама, код нас се ради о моделу на којем је заснован цијели систем. Тај вриједносно-културни образац подразумијева тип „мушкарчине“ који је у јавности једно, а у четири зида се ради о једном искомплексираном слабићу који је фрустриран јер реално није способан да се носи са улогом мачомена коју је објеручке прихватио, те се због тога најчешће или иживљава на жени и дјеци, или се препушта некој другој патологији (лагању, измишљању, прељуби, алкохолу и сл.).
Та фасада „мушкарчине“ даље се пројектује на стање у држави: све је к`o фол сјајно, а у ствари је јадно да јадније не може бити. „Мушкарчина“ у политици заправо је импотентни никоговић којем власт једино служи као афродизијак, будући да се јаднику иначе не може да дигне, јер је иначе толико мутав и неспособан да уради нешто конкретно у нормалним приликама. Такви типови нити су како треба завршили школе (част изузецима-штреберима, који опет нису научили како да знање практично примјене), нити су поштеним радом било шта стекли. Будући да мушкост једино могу да шиље на држави и народу, јер другачије не може да им се дигне, они од државе и друштва праве своју копију: неспособна и криминална држава и килави и покварени људи у њој. Образац се просто репродукује.
Наравно, мушкарци никад не могу бити криви за глупости које направе било гдје, па ни у политици. На примјер, Слоба Милошевић и није био толико лош, али га је зезнула Мира. Као што је и Дана зезнула Вука. Хееееелоооооу-па контрадикција просто боде очи, какви су то, аман заман, фрајери, мушкарчине и лидери, кад им тамо неке жене раде шта стигну?! О том противрјечју нико не прича. Ма ко да и прича, битно да су Мира и Дана и проклета Јерина криве за све. Проклете, цркле дабогда.
Ипак, за једно нема оправдања: жене овдје никако да стекну потребну дозу самопоштовања-та оне и јесу кокошке, кад дозвољавају да их такви пицопјевци кљуцају у здрав мозак. Постоји хрпа примјера гдје успјешна, млада и образована жена, са све каријером и добрим изгледом, траћи своје вријеме и нерве на потпуног згубидана и пропалицу. Е моја сестро, ни теби нема помоћи. Истина је да смо и ми саме криве за ово што нам се свима дешава. Као што је истина и да нам боље бити неће док саме нешто не подузмемо око тога.
Уосталом, од кога такво нешто очекивати? Од ових наших мушкарчића вајде неће бити.
