Милорад Додик је још једном показао да представља најозбиљнијег српског политичара након Николе Пашића.
Уз све замерке које му се могу (и требају) фактурисати за унутрашње, пре свега економско стање у Републици Српској, а које, опет, не може бити превише боље од остатка регије таман да је Додик економски геније, потпуно је неспорно да једино он данас има визију како остварити легитимне националне и државне интересе српског народа. Он је данас једини аутентични национални лидер у Срба и неће проћи дуго док његов утицај не постане доминантан и у Србији, не само у Српској.
Неко може приметити да је Додикова политика, а поготово реторика, веома често контрадикторна. Ипак, реч је само о спољном утиску. Нема ништа чудно у томе да је Додик у само месец дана боравио и у Москви и у Вашингтону. Ово је само доказ колико је озбиљан играч. Наиме, велика је ствар за некога ко долази из ентитета од милион и по људи да у тако кратком року буде официјелно примљен у највишим државним органима две светске супер-силе. Например, Борис Тадић који је председник Србије, која формално јесте држава и која има знатно више ресурса од Српске, може само да сања да има међународни углед попут Додика, чак и од стране оних којима се тако упорно и љигаво удвара и којима полтронише већ седам година.
Заиста, Тадића и Србију коју он води не поштује више нико у свету. Србија нема више ниједног савезника. Сви су је се одрекли. У том контексту Тадић је у негативном смислу надмашио чак и Милошевића. С друге стране, Додик често зна да се одупре насртајима на позицију Српске, чак и онима најмоћнијима, и нема комплекс ниже вредности. Он заступа интересе Републике Српске, а не интересе ЕУ, Русије, Америке или Кине. И веома је доследан у својим ставовима. Такође, он је човек који може неки процес да доведе до краја и његова улога на овом простору је неспорна. Све то га чини веома озбиљним саговорником, кога морате да поштујуте и кад се не слажете са њим.
Додик је несумњиво урадио кључне стратешке потезе. Колико год ми имали проблем са тим, и колико год то емотивно да нам смета, он је учинио оне ствари које су морале бити учињене. Наиме, он је направио стратешки договор на најмоћнијим светским политичким факторима, где је мудро проценио да Српска и Срби просто не могу себи дозволити луксуз да се замере озбиљно било коме од њих. Његов кључни потез јесте партнерство са Израелом и то је нешто најбоље што је неки српски политичар направио још од времена Милоша Обреновића. Такође, Додик је прогутао горку пилулу и вероватно полако али сигурно уводи Републику Српску у НАТО. Ове две ствари увек ће му омогућити да не окрене Американце против себе. Такође, то ће омогућити да Српска сачува свој дејтонски субјективитет, а не би требало да чуди да га у будућности и прошири. Опет, Русима је омогућио оно што им не омогућују и њихови најближи партнери, Лукашенко и Јанукович: Српска је потпуно отворена за руски капитал и бизнис, и то по условима какав има малтене једино још у Русији. Додик је веома коректан у сарадњи са Русима и вероватно им је предочио да Српска неће ући у НАТО једино уколико Русија пружи гаранције да би у том случају најчвршће могуће стала иза Српске. Питање је да ли су овакве гаранције дате, али, у сваком случају, на овом питању Додик ће вешто маневрисати и трговати, при чему ће од обе стране, руске и америчке, тражити што је више могуће, а тако се једино и води озбиљна политика.
Да опет направимо паралелу са Србијом и Тадићем, па и Милошевићем и Коштуницом: нико од њих није умео да процени светску ситуацију и да донесе адекватне одлуке. Нико од њих није умео да узме највише за Србију у уступцима које су несумњиво правили великим силама. Они заиста нису били озбиљан политички, а камоли државнички калибар. Србија је увек излазила поражена: након што би дала оно што је вероватно и морала да да, уместо да се избори за неку комбинацију-она је самој себи давала гол.
Додик је такође искористио Хрвате, чију позицију у БиХ брани аргументовано и принципијелно, што му омогућује да исте ствари тражи и за Србе и Српску, те га сврстава у ред озбиљних политичара, а не шибицара и шовинистичких егзибициониста, да направи коректне односе и са Немачком и Ватиканом. Наравно да не треба занемарити утицај ни ових светских фактора. У сарадњи са Хрватима, уз солидну међународну позицију, где Срби више нису дежурни најгори момци, Додик као најозбиљнији лидер у БиХ без већих проблема може да се носи с насртајима Сарајева који воде ка унитаризацији БиХ и слабљењу Српске.
Према томе, позиција Републике Српске никад у политичком смислу није била боља у њеној историји. Њено економско јачање значило би да она полако али сигурно клизи у све лабавији однос са Федерацијом, што би временом прерасло у формалну независност. Све то чини је савременим српским Пијемонтом. За надати се да ће тако и да се настави.
Дмитар Богуновић
