БРИСЕЛ – Криза у Белгији је настављена, као и фламанско-валонски спор о томе ко више улаже у државни буџет, па би опције о подјели земље или још лабавијој заједници могле да постану извјесније.
Није успио покушај обнављања Белгије, о чему је прије мјесец дана свечано говорио Елио Ди Рупо, предсједник Социјалне партије франкофоног региона Валонија. Ди Рупо предао је краљу Алберту Другом молбу за напуштење дужности главног посредника на међустраначким преговорима за формирање владе.
Преговори су пропали пошто политичари нису могли да усагласе буџет за идућу годину. А ако до 31. децембра Белгија не достави Европској комисији свој буџет и програм структурних реформи државног сектора – краљевина ће бити кажњена са 700 милина евра у складу са новим прописима буџетске дисциплине у еврозони. И све то на фону бескрајне унутрашње политичке кризе.
Белгија већ више од годину и по дана живи без праве владе. У основи међупартијских расправа јесте стари спор између Фландрије и Валоније о томе ко од њих више улаже у националну економију, дакле и у буџет. Потпуно је очигледно да прилично јака Фландрија у условима европске кризе не жели више да финансира социјалне расходе и неефикасну економију Валоније.
Ових дана је Барт Де Вевер, лидер највеће партије – “Нова фламанска алијанса” то рекао отворено, истакавши да би Фландрија сама по себи могла да оствари економске показатеље Њемачке.
Фландрија је због финансијских и економских предности у повољнијем положају од Валоније и фламанске политичке снаге на сваки начин – показују ову надмоћ, наводи “Глас Русије”.
Доктор историјских наука и главни научни сарадник Института за Европу Владимир Швајцер објашњава да фландријске странке које улазе у владајућу коалицију или би могле да уђу у њу имају заједничке ставове:
Прво – нико од крајњих радикала до умјерених хришћанских демократа неће да плаћа за Валонију.
Друго – партија “Фламански интерес”, која је у принципу ултранационалнистичка и сепаратистичка партија, сматра да се Белгија већ исцрпјела као јединствена држава и треба да се подијели. Постоји и “средње” мишљење – да Белгија од федеративне треба да пређе у конфедеративну структуру.
Са своје стране, франкофони Валонци су принуђени да се боре за своје мјесто под сунцем пошто имају слабу економију. Поводом идеје да се придруже Француској у својству аутономије званични Париз је јасно ставио до знања да Французима још један “депресиван регион” није потребан.
Стручњаци сматрају да Валонија сама по себи, одвојена од Белгије, не представља ништа. Зато су прије мјесец дана франкофони чак учинили уступке Фламанцима у подјели државних овлашћења.
Међутим, ни ови маневри нису довели до рационалног рјешавања кризе владе. Треба имати у виду да је на политички сукоб у белгијској краљевини много утицало погоршање општеевропске ситуације.
Сепаратисти су добили додатне мотиве за реконструкцију постојећег модела државног уређења земље. Белгијска врховна власт, коју представља монарх, још некако успијева да интегрише различите политичке тенденције. Док је краљ жив и здрав, процес распада Белгије споро ће се одвијати.
Међутим, у извјесном тренутку његова динамика може нагло да се убрза.
(Срна/Фронтал)
