29.5.2014
Bojim se da nisam siguran kolika je vajda da sada bilo šta
napišem. Pametniji i obavješteniji su već dosta toga rekli. Nisu sve, ne još.
Neke stvari se još prešućuju, brojke se šapuću…
Na terenu sam bio od subote do petka, šest dana. Mnogo ih je
bilo duže, od samog početka i dan danas idu. Mnogo ih nije otišlo nijednom.
Hodajući blatnjav kroz centar Banjaluke gledao sam ih kako se keze u kafićima,
ispunjavaju listiće u kladionicama, nose New Yorker kese, izležavaju se u
parkovima. Od 12 500 studenata prijavilo se 800, ako se dobro sjećam. Mada, ko
sam ja da sudim, drugu sedmicu sam se vratio na posao. Većinu vremena sam
proveo u Banjaluci, Budžak, Trapisti, Česma… Jedan dan sam bio u Šamcu. Imam
sreće da sam zaposlen na takvom mjestu da su svi imali aminovano odsustvo u
slučaju da želimo pomagati unesrećenima.
Svi sve znaju i glasno to govore, za sada barem. Vlada i sve
službe redom su zakazale, na svim nivoima. Jedina činjenica koja možda malo
oslobađa tereta Opštine i druge službe jeste ta da riba smrdi od glave, protok
novca za određene službe i usluge koje bi ublažile ovakve slučajeve je kažu
misteriozno presušio na izvoru, kao što se desilo mnogo puta prije. Oni koji su
to znali su izgleda ponavljali mantru: ne u mom mandatu, ne u mom mandatu, samo
ne u mom mandatu. Kažu da su računi sa sredstvima za ovakve situacije potpuno
prazni, ne znam, ako je tako ne čudi me. Isto tako me ne čudi ni apsolutna
neorganizovanost u Banjaluci. Isto sam čuo i za druge gradove ali tamo nisam
bio, neka drugi kažu. Istina, pravljeni su spiskovi volontera, gradski autobusi
su razvozili na lokacije. I to je nažalost sve pozitivno što imam reći.
Autobuse se čekalo preko sat vremena, nakon autobusa se ponovo stajalo po
sat-dva. Na kraju bismo najčešće izgubili strpljenje i sami zalazili u naselja,
pitali ljude treba li pomoć i pomagali. Uglavnom bi se sklopila grupica od 2,3
do 5 osoba koje bi svaka preuzela po kuću. Većina je u najvećem broju slučajeva
tako i radila. Svi su se silno zabavili nakon što smo dobili poziv da dođemo
pred Opštinu (to je bio možda 5-i dan poplave… do tad su ljudi dolazili
samoinicijativno) u 7 ujutro da bismo išli na teren. Čekali smo 1,5h, tada je
gradonačelnik Gavranović sa stepenica ispred ulaza u Opštinu počeo da galami i
valjda da „koordiniše“. Sasvim slučajno, baš tada su kamere bile tu. Znam da je
i on vrlo vjerovatno čovjek, uprkos pripadnosti stranci i pričama o aferama,
ali ja i dalje zavirujem u košulju i očekujem da ću ispod nje, u predjelu
stomaka, vidjeti Kranga kako se ceri. Najbolje, tj. najbrže sam radio onda kada
bi me na teren pozvali iz nevladine organizacije Nova Generacija, dok su se na
terenu dobro iskazali i pojedini pripadnici civilne zaštite ako se ne varam (momci
u narandžastim odjelima).
Tako smo pomagali dan za danom, iznosili stvari, nosili na
gomile, četkali zidove, podove, dizali parkete… neki su sortirali pomoć na
više lokacije i razvozili je, nekada smo istovarali kamione, od čijih smo
vozača slušali bluz o granici i višesatnom čekanju. Malo me je u pozivima za
pomoć živciralo dijeljenje na muške i ženske volontere i volonterke… Kao da
djevojke ne mogu apsolutno ništa podići a muškarci ne znaju oribati ormar ili
zid…
Uglavnom strada i najteže se snađe sirotinja, često
izbjeglice koje su već jednom ili više puta izgubili sve. Dosta je volontera
bilo u šoku i nisu to lako podnosili.. Voda izbaci svašta na površinu, nekad
čak i istinu. Nadam se da će ovo iskustvo mnogima otvoriti oči, da napokon postanu
stvarno svjesni situacije u kojoj dosta ljudi živi. Mada sumnjam.
Čudna situacija nam se desila u jednoj kući, gdje nam je
žena koja je došla pomoći majci koja je inače sama, rekla da su joj dvije
djevojke, koji u automobilu idu okolo i obilaze ljude (pretpostavljam neko iz
Socijalnog, Opštine ili neke treće službe/institucije) rekle da sačeka 20-ak
dana da se parket slegne i da naloži vatru da bi se kuća što prije isušila. Sve
apsolutno pogrešno i obrnuto od onog kako bi trebalo biti. Natenane smo ih ubjeđivali
da se natopljeni madrac mora baciti, parket izbaciti, zajedno sa namještajem.
Na kraju je zadržala jedan trosjed. Mi smo joj našli dva polovna, budući da je
Socijalna pretrpana zahtjevima. Ljudi su ljudi, svakakvi, i volonteri i
unesrećeni. Bilo ih je prezadovoljnih i presretnih koliko god da smo ih pomogli
a bilo je nekih koji su vukli po 3-4 volontera da im skidaju travke i kese sa
ograda dok su kuće pored njihove i dalje pune mulja, a neki su negodovali zbog
toga što je donesen (doniran) namještaj polovan… Da li zbog šoka ili
jednostavno ljudske prirode, u svakom slučaju svakakvih insana na ovom
dunjaluku.
Dan koji sam proveo u Šamcu je bio potpuno drugačiji. Sa
društvom sam se prijavio, te smo krenuli autobusom sa studentima. Tamo nas je
dočekala vojska, dali su uputstva, odvezli nas na lokaciju, organizovali pauze
(možda čak i prečeste), hranu, vodu, dezinfekciju. I studenti su imali zadužene
za dezinfekciju i prvu pomoć, i ozbiljno su prilazili svakoj recki i ubodu,
svaka čast svima. Vojnici su bili susretljivi, profesionalni i stvarno se
odlično radilo. Dan-dva nakon toga sam čuo da se ide za Doboj ali da traže samo
50 studenata. Drugarica je prokomentarisala da se radi o prilici za
naslikavanje i snimanje pojedinih lica i organizacija. Po ko zna koji put –
ništa me ne iznenađuje.
Na tugu i gubitak smo navikli, neko više, neko manje. Ovakve
stvari se dešavaju svuda i stalno, mi smo uglavnom zauzeti u trci za statusnim
simbolima ili svakodnevnim preživljavanjem da bismo im posvetili malo više pažnje.
A političari su… pa, političari. Šteta što je ova riječ pogrdna. Prvu pomoć
smo dobili od Makedonaca, koji su u istoj finansijskoj gabuli kao i mi, ako ne
u goroj. Kamo sreće da smo se svi digli. Ali opet, bilo nas je dovoljno da mi
malo zagrije srce, jer nas je zaista bilo svakakvih. Apsolutno različiti ljudi
su radili sa istim ciljem, dijelili vodu i domaćinsku rakiju iz jedne flaše,
oni sa čistim rukama dizali hlače i zasukivali rukave ovima sa prljavim, tj.
prljavijim, jer ničije nisu bile čiste, istim poklopcem jeli narezak. Bilo ih
je u patikama, bijelim, platnenim, ne zato jer su glupi i ne znaju šta ih čeka,
već zato jer nemaju ništa drugo tu a žele pomoći.
Sada čekam spinove i prozivke, zajedno sa finalnim
prebrojavanjem leševa i procjenom materijalne štete. Sada čekam laži i gnjev.
Nadam se gnjevu, nadam se da će biti usmeren na pravu adresu. Adrese.
Evo je. Opet pada.
