Valjaonica aluminijuma "Sevojno", najveći industrijski poduhvat u tadašnjoj Jugoslaviji, njegovo je čedo. "Lipa", "Zlatibor" i "Aleksića most" – ti silni blokovi solitera izgrađeni za radnike u srcu grada, čak i projekat vodosnabdevanja, sve su to dela jednog čoveka. Monografija "Vlajko Brković, zaboravljeni neimar" iz pera poznatog istoričara umetnosti i publiciste Dragiše Milosavljevića, otkriva kako su vizija i rad jednog velikana Užice pretvorile u industrijsku prestonicu države i kako je u čuvenoj Brozovoj čistki srpskih direktora ovaj graditelj "nagrađen" – robijom, a njegov zavičaj – sunovratom.
Poduhvati inženjera metalurgije Vlajka Brkovića (1925-1991) bezmalo ceo grad na Đetinji obukli su u plave radničke mantile. Inženjeri, stvaraoci i vrhunski majstori bili su poštovani i uposleni tik uz stvaraoca užičke renesanse. Ta slika reke ljudi, dok se iz fabrika vraćaju u nove moderne domove, sada pripada sećanjima. Odatle i saznanje da je "u Vlajkovoj eri" grad dosegao teško ponovo dostižne visine. Imalo se odakle Užice sunovratiti u oskudnu današnjicu, a pad je počeo dok se reč "tranzicija" još nije ni rabila na ovim prostorima: bilo je "u Vlajkovoj eri" Užice industrijski centar one velike države.
Kao najuspešniji direktor u istoriji Valjaonice bakra, Brković, uz protivljenje partijskih komesara iz drugih republika ali i onih iz Srbije, započinje izgradnju Valjaonice aluminijuma 1970. godine. Broz 1972. dolazi da vidi "najveći građevinski poduhvat u Jugoslaviji" i sluša o budućnosti fabrike ogromnih potencijala.
Tada, tokom 1972. i 1973. godine, srpski direktori, tvorci najvećeg privrednog razvoja Srbije u 20. veku, kreatori jedine uspele epohe tržišnog poslovanja, postaju mete velike, čuvene čistke i zbacivanja liberala sa političke i svake druge scene. Kao jedna od najuspešnijih ličnosti epohe, bio je najvažnija meta, a svi koji su u njega gađali našli su se potom na putu uspeha…
Krajem 1972. godine, Brković je smenjen. Nova garnitura u Valjaonici bakra pokreće priče o "aluminijumu" kao budućem gubitašu. Trenutne, unapred proračunate i već pokrivene gubitke na Londonskoj berzi zlonamerno prikazuju kao sunovrat. Istovremeno, naši ambasadori po svetu, politički i privredni komesari na putovanjima u inostranstvu, u debeloj su senci "legende o Vlajku Brkoviću". Njegovi uspesi imaju više odjeka u poslovnom svetu "preko", nego kod kuće: takav čovek, konstatuje Milosavljević, morao je da strada.
Broz nastavlja da prati stanje u Užicu, Valjaonica aluminijuma je puštena u rad 1975. godine. Njen harizmatični tvorac prethodno je politički eliminisan, pa fabrika kapije otvara kao – ničije delo.
Brković je, onako usput, iako sklonjen, kako je samo on znao i umeo, Valjaonici obezbedio kredit iz Švajcarske. Ugovara prodaju za celu narednu godinu. I čeka ono što se nije moglo izbeći, iako su gubici na Londonskoj berzi sanirani, bez korišćenja pomenutog kredita…
Sve je ubrzano kada je Brković 1973. isključen iz partije, ovaj potez ujedno je bio i inkvizitorska optužnica, pravi početak krivičnog gonjenja i objava pobede konzervativih snaga u Srbiji. Počinju istražnom sudiji Okružnog suda u Titovom Užicu stizati svakodnevno krivične prijave za nesavesno poslovanje, protiv Brkovića i njegovih saradnika Božidara Rmandića i Desimira Mića Petrovića – iznosi Milosavljević delić iz obimne, istražene građe. – Brkovićeva porodica, supruga i deca, prolaze kroz blaćenje i teror, iako je kasnijom presudom isključeno nečasno krivično delo, dakle, optuženi a potom i osuđeni nisu za sebe prisvojili nikakav novac. Krivi su bili, jer su u inostranstvu poslovali po inostranim pravilima.
Prvostepenom presudom Vlajko Brković osuđen je na sedam godina strogog zatvora. Vrhovni sud je odluku preinačio, umanjivši trajanje robije na četiri godine i šest meseci. Celokupna dokumentacija sa suđenja, to pakovanje stvarnosti, zahvaljujući socijalističkoj birokratskoj pedantnosti, sačuvana je.
U Zabeli Vlajko Brković robija nedužan 16 meseci, među zatvorenicima, mahom ozbiljnim zločincima. Mnogima je pomogao da po izlasku odmah nađu posao, savetovao ih je kako da se promene, da se vrate normalnom životu. "Gledaš li boljeg od nas kako strada, onda se smanji i teret našeg jada", govorili su zatvorenici – beleži Milosavljević. – Iz zatvora, Vlajko je preporodio "Preporod" iz Požarevca. Iz ćelije, uspeo je da proda u Libiji peći ove firme i da je spase. Toj zemlji prodati peći jednako je kao da ste led prodali Eskimima!
Vlajko Brković, inicijator, graditelj i učesnik svih velikih poduhvata u stvaranju modernog Užica, jedan od najvećih srpskih privrednika, nikada nije rehabilitovan. Po izlasku s robije, Brković je uspeo da se vrati u poslovni život. I to kako! Morao se vratiti u partiju. To nije želeo da uradi u Užicu, jer bi tako otišao "na noge" ljudima koji su ga osudili. Preselio se u Beograd, da bi učestvovao u stvaranju "Geneksove" imperije. Bio je zatim predstavnik ove kompanije u Berlinu.
Poslednje dane života proveo je u Beogradu, uz suprugu Olgu. Jednog dana, uz kafu, posle svega, stegao je ruku supruge Olge rekavši: "Bože, kako nam je sada lepo!". Sledećeg trenutka je izdahnuo, te 1991. godine.
SMENE SAMO PO SRBIJI
BRUTALNA Brozova čistka najboljih kadrova trajno je zaustavila ekonomski razvoj Srbije. To su bili najsposobniji, najsamostalniji i direktori najbliži kapitalističkom rezonu. Procenjuje se da je više od 400 njih, među kojima je bio i Vlajko Brković, platilo ceh. Zanimljivo je da su takve čistke direktora sprovedene samo u Srbiji.
O AUTORU
DRAGIŠA Milosavljević je istoričar umetnosti i publicista iz Užica. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu, a magistrirao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Bio je direktor Narodnog muzeja u Užicu, rukovodilac brojnih naučno-istraživačkih radova, autor je više od stotinu knjiga, naučnih radova i tekstova iz različitih oblasti.Izvor: Novosti
