U posljednje vrijeme dobio sam nekoliko prigovora na tekstove koji su destruktivni i mračni. Baš sada, kada razmišljam o onome o čemu želim pisati, ne vidim «sunce koje se probija kroz nagomilane bijele oblake koji nose nebeski svod…» Nažalost, svaki put kada pogledam u misao o ovoj državi vidim invalida ili bolesnog i starog prosjaka. Želim da, kada pogledam u svoje misli, vidim novi život koji se rađa. Nema od toga ništa. Razočarenje.
Prije nekog vremena stao sam na vijadukt i pogledao na prugu. Tamo su se, žalosno, kretala invalidska kolica sa elektromotorom vukući za sobom nekoliko rđavih vagona. Pojelo ih vrijeme. Pojeo ih ban Tisa Milosavljević kada je dolazio vozom u grad kojem je on zadao današnji sjaj. Pa, da li se nešto, što se vozova tiče, modernizovalo od bana pa do danas? Teško pitanje.
Ako ništa, naši su vozovi i više nego sigurni! Ali samo ako zanemarimo ironije od kojih se lako oboli u kupeu ili ujede mrtvih Turaka koji haraju rđavim vagonima naših željeznica.
Jednom u životu, iz daljine vidjeh voz i oboljeh od ironije.
Prije nekoliko večeri, jedan očajni mladić (produkt našeg sistema i društva), je pokušao da izvrši samoubistvo skočivši pod voz.
Čvrsto je odlučio da skoči i nije mislio ni na jednu osobu iz svog okruženja osim na sebe. U trenutku kada je vidio da su se invalidska kolica nalik vozu sve više i sve sporije približavala, nalazio se nekoliko metara od pruge. Prišao je. Voz je dolazio bliže njemu, čuli su se zvukovi nalik veš-mašini, samo što su bili glasniji. Voz kojeg je silnom brzinom prestizao puž na svom putu, se baš sporo približavao. Tako da je momku u jednom trenutku i sinula neka želja za životom. Zamalo da ga silna brzina opasnog voza odvrati od groznog čina koji je isplanirao.
Najzad, mjesec je već zasijao, i voz se potpuno približio momku. Kroz njegovu glavu su prolazile slike iz najranijeg djetinjstva. Zamišljao je kako je prvi put išao s ocem na jutrenje, onda ga je nešto prekinulo i sjetio se da je to naziv jedne pripovjetke. Bez novog naleta misli, skočio je.
Tup. Drš. Drš.
Vidio je crno.
Poslije par trenutaka nazirala se mutna slika u mraku. Vidio jeleš voza koji je ležao nepomično i izmesareno kraj pruge. Ponešto je i čuo. «Majku li ti! Ti ćeš na moj voz skakati, a da mi za to ne daš ni za kavu!» Začula se promukla dernjava usnulog mašinovođe koji je jadnog momka ugruvanog od pada na željeznu prugu vukao za uvo. On je mislio da je mrtav i da je došao u pakao. Grdno se varao. Nije bio mrtav. Štaviše, življi! Oživio ga udar glavom u ono željezo kojim gazi točak voza. Badava. Nije on toga svjestan. On je mislio da je u paklu iako se nalazio u istom sistemu i na istom mjestu.
Poslije nekog vremena, mladić je u sinhronizovanoj akciji vojske i antiterorističke jedinice ekspresno bio uhapšen. Sutradan ujutro, u pritvorsku jedinicu je dobio dnevne novine od čuvara. Prilično se iznenadio kada je vidio naslovnicu koja je bila obojena njegovom maturskom slikom i ispisana slovima:
POMAHNITALI ADOLESCENT IZVRŠIO DIVERZIJU NA ŽELJEZNICE RS
Mladić je ubrzo uhapšen u ekspresnoj akciji Oružanih snaga i Antiterorističke jedinice. Prijeti mu kazna predviđena za terorizam, 40 godina! Navodi se u saopštenju za javnost MUP-a.
Ostade začuđen. Očajni mladić željan svoje smrti postade terorista.
A on misli da je u paklu. U pravu je!
