Говори о одрастању, сигурности у себе, и сексуалитету. Кроз више људских судбина, које катарзу доживљавају када на град почне падати киша жаба.
Добри детаљи и интересантна прича. Држи пажњу и поред дуготрајности. Истовремено препун неопростиве патетике. Она досеже врхунац у тренутку кад се Магнолија привремено преквалификује у видео спот. Сви ликови у крајње сјетном и драматичном расположењу, пјевају свој дио рефрена. Узмимо да је редитељ хтио да то буде надреалистичан моменат, за кулиминацију пред расплет. Свеједно, то је испало тако лоше, робно-новчано прозриво, и глупо.
Кључна реченица је када његоватељ умирућег, позове број који је нашао међу огласима часописа Пентхаус. Оператеру каже да је шеф њихове корпорације, уствари син другог богатог човјека. Јавне личности. Да то звучи невјероватно, као реченица из филмова. Али, он мисли како су те реченице у филмовима ту управо зато, јер се такве ствари заиста и дешавају.
Добре стране остају много више у сјећању, тако да га друго гледање може реградирати. А филм није лош. Поготово клип са почетка. Покушава сасвим невјероватној причи, удахнути могућност.
(Редитељ: Пол Томас Андерсон; Улоге: Том Круз, Пет Хили, Џулијан Мур)
