Космополитски и глобализацијски свијет, ових дана имао прилику да посматра рођење још једне нове државе кроз сепаратизам, а не интеграцију. Како?
Истина је да наслов личи на натпис фудбалске утакмице на Свјетском првенству, или екипном такмичењу у џудоу, па смо зато одлучили да фељтону Саше Захаровића на тему паралела референдума о независности у Јужном Судану, и друштвенополитичке ситуације у Српској, нумеришемо у три наставка. Овако је некако било најподесније, те вас остављамо да откријете тајне црног континента, Африке:
Џуба је до 16.01.2011. године, била главни град Аутономног региона Јужни Судан, а успјехом референдума на којем се гласало читавих седам дана, фактички је постала престоница нове независне државе. То ће бити озваничено тек 09.07.2011. године, када се планира проглашење ове државе, по унапријед припремљеном распореду.
Није ово први, а вјероватно ни посљедњи пут да се прекрајају границе у свијету. И то је јасно. Оно што није јасно, јесте принцип како се до независности долази. У овом случају, независност је услиједила након двадесет и једне године грађанског рата, у којем је живот изгубило око 3.000.000 људи, док је додатних 5 милиона постало избјеглице. Логично се запитати – да ли је могло раније, ако би то спријечило људске жртве?
Завади па владај
Основни проблем високог степена крвопролића у Африци и Азији, али и Јужној Америци, долази из колонијалне прошлости тих простора, јер су независне државе које су настале након окончања империјално-колонијалног раздобља; направљене тако да у њима никада неће моћи бити мира.
Те државе су најчешће направљене тако, да не подржавају ни један природан критеријум подјеле, осим оног којим су колонијалне силе међусобно дијелили ресурсе.
Илустративан је примјер Гамбије, државе која је трговином око територија између двије велике колонијалне силе, Велике Британије и Француске, сведена на ток ријеке Гамбије и нешто земље око њених обала.
То је учињено јер су Британци уступили те територије Француској, али су жељели задржати саму ријеку. Тако ова изузетно неприродна земља и даље постоји као колонијални реликт, а њен предсједник је својевремено изјавио да је то једна од најбогатијих и највећих афричких земаља, која је сведена на црвуљак који данас представља, искључиво трговином двије велике силе.
Сваки свог комшију
Африка је препуна таквих примјера, гдје је са становишта колонијалиста, а поготово економских колонијалиста након Другог свјетског рата, чак било пожељно да држава у својим границама окупља потпуно етнички и расно разнородне групе, које су онда и саме додатно подијељене по религиозним критеријуима. Тако је и Судан земља која тренутно још увијек има најмање шест региона, који су између себе у непрестаној напетости и насилним сукобима.
Сви ти региони, осим расно и национално, издијељени су по вјерском односу, тако да могу бити анимисти, хришћани католици или хришћани англиканци, етиопски православци, муслимани разних учења, понајвише сунитског. И те религије владају у свим тим расним групама и нацијама истовремено.
Сјеверни Судан је углавном сачињен од арапске већине и упражњава исламске законе и обичаје, али ту су још и надалеко познати Дарфур, Абјеи (такође са предвиђеним референдумом ове године), Источни Фронт (територија коју контролишу побуњеничке групе), затим Јужни Курдуфан и Плави Нил (којима ове године предстоје „општи избори“), те Јужни Судан, који је и предмет нашег занимања.
(крај првог дијела)
У сутрашњем наставку читајте:
