Јапанска визија тинејџерског хорора, смјештена у Хонг-Конг. Напакована (по узору) драматском мистиком аудио-видео записа. Никон донирао фотоапарате, а Панасоник камкордере.
Дјевојка Јин, бави се ликовном умјетношћу. Још два лика су појавно битна, и они творе љубавни троугао. Јин је у некој физички неодређеној, љубавној вези са својом другарицом. Она је изузетно љубоморна на њеног другара с класе, који је опет заљубљен у Јин. Звучи ли познато?
Испада из уобичајеног, када Јин фотографише тек умрле судионике саобраћајке. Прожима је јако надахнуће, за биљежењем сцена смрти. Фотографише клање пилића, мртве псе, прати прогресивним окидачем пад самоубице са зграде. Прича то надахнуће, доводи у везу са траумама из дјетињства. Мајком и инфантилним сексуалитетом.
Снимљен са изузетним осјећајем за фотографију. Вјештина у освјетљењу и ефекти из ове кухиње, чине га редовном литературом за похађатеље ликовних секција. То је најбољи сегмент остварења.
Није претјерано страшан, а чињеница да се мотивација радње налази у сасвим необрађеном лику, доприноси сценаристичкој натегнутости.
(Редитељ: Оксид Панг Чун; Улоге: Екин Ченг, Мишел Ми, Рејс Вонг)
