Скоро цјелокупно мирнодопско дјеловање СДС потреса нека врста тешких одлука и унутрашњих проблема, а из тога може да се изузме једино период од оснивања до рата.
Не тако давно дјеловало је да је са тим консолидовањем завршено. Да је након побједе господина Милана Миличевића у Теслићу, те предсједничких избора унутар Српске демократске странке када је на један величанствено демократски начин одлучено о предсједнику странке на путу да се реорганизује и учврсти.
Умјесто тога имамо нове проблеме нове анимозитете и лицитирање о томе ко је више СДС или ко је прави, а ко лажни СДС.
Сјетићете се да сам подржао за предсједника господина Миличевића јер је господин Шаровић био заузет министарством и није тада имао амбицију да се укључи у изборе.
Такође ћу вас подсјетити да сам након избора сматрао да је најбоље да Шаровић и Миличевић као предсједник и подпредсједник заједно воде странку јер имају највећу подршку међу члановима и бирачима странке.
Умјесто тога ми данас имамо предсједништво странке окупирано бившим предсједницима. Губитницима избора, људима које су развлачили по улици и устоличавали за предсједника, који нису имали храбрости да се лично кандидују ни за једну функцију никада. Имамо политичаре без ауторитета, подршке у сопственом бирачком тијелу, али са непресушном жељом да дјелују из сјенке да подривају и роваре. Сада ми пада на памет да су они истински тројанци у нашим редовима.
Они “чисте” странку од побједника, лицитирају са следећим именом, гдје често говоре о мени. Што тајно што јавно, некад прикривено али често и директно у скупштини суде о мом патриотизму, о оданости СДС-у они који се хвале да нису у странци кад им то треба. О томе да сам стар и да се повучем, говоре моји вршњаци, само далеко неуспјешнији и краткотрајнији у политици.
Ту долазимо и до оних који су СДС када треба инфраструктура странке, посланички клуб, мјесто на листи, али нису када се мора радити са одборима, када се појаве проблеми и све оно што није лијепо за камере и селфије.
Распуштање градског одбора у Бијељини и људи који би требало да “обнове” странку тамо показали су своје знање и способност у Добоју, како онда очекивати да ће бити боље у Бијељини. Странку нисмо консолидовали ни у Братунцу.
Мићо Мићић је у СДС-у од 1996. године. Толико година је добијао изборе. Нећу да га браним, он то зна и може сам. Али хоћу да му кажем да уколико је свјестан свега онога што представља најстарија модерна српска странка с ове странке Дрине, онда треба да искористи механизме и да тражи да о његовом статусу у странци одлучује главни одбор и скупштина странке. Да не допусти да неколико људи у крњем предсједништву, а ту су и они који су у странку ушли недавно потру све оно што је 25 година радио.
Извор: opstinasokolac.net
