Čak i na snimku vidi se sa kolikim žarom govori o svom poslu.
“Ništa čoveka ne čini toliko srećnim kao njegovo pošteno uverenje da je učinio sve što je mogao, ulažući u svoj rad svoje najbolje sposobnosti” – Aleksandra živi ove Pupinove reči.
Već sedam godina bavi se izučavanjem Pupina, a poslednje tri je posvećena konkretno sakupljanju građe za muzej. Volontirala je, svojim novcem kupovala Pupinove predmete putem Interneta, prevela je više od 130 FBI dokumenata i hiljade članaka o njemu, razgovarala sa brojnim ljudima kako bi zaokružila celu priču, održala mnoga predavanja u cilju promocije dela ovog naučnika…
Nakon njene priče počela sam da se interesujem i čitam o Pupinu i kako je od siromaha sa idvorskog pašnjaka stigao do jednog od najuticajnijih i najcenjenijih naučenjaka prve polovine XX veka. Ali više od njegovih dostignuća koja su uticala na razvoj telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, rendgenologije i elektrotehnike, mene je zaintrigirala njegova ličnost, njegova borbenost i nesebičnost.
- Događaj drugi, 20. avgust 2013.
Nakon promocije spomenika Nikoli Tesli koji je Srbija poslala Njujorku i spoznaje na koji nivo je dospelo slavnjenje njegovog lika i dela (zbog čega mi je, naravno, drago) zapitala sam se šta je sa Pupinom, čovekom vrednim jednakog divljenja.
U glavi su mi odzvanjale Aleksandrine reči:
“Kako je moguće da nam je ovo nepoznato? Kako je moguće da su zbog zaborava ili nemara ovi podaci skriveni od nas kad nas se toliko tiču, kada su nam toliko u istoriji doprineli, pa doprinose nam čak i danas?”
Pozvala sam je i saopštila svoju ideju. Odmah je krenula u akciju, priključilo se još ljudi i njihov vredan rad rezultirao je nečim što je, iskreno, prevazišlo naša prvobitna očekivanja.
- Događaj treći, 5. oktobar 2013.
Rodno mesto Mihajla Pupina posetio je nikada veći broj predstavnika medija (odjednom) i što je važnije dominantno je bilo osećanje poštovanja i neverice kako sve to nisu znali.
Da, Zavičajni kompleks je u vrlo lošem stanju i da, postavka u muzeju nije menjana još od 1979. ali mi iskreno oduševljenje prisutnih daje nadu da će jubilarnu godišnjicu rođenja (9. oktobar 1854.) dočekati u mnogo boljem stanju. Jer dela ovog šarmantnog čoveka mogla bi da nam budu večita inspiracija.
Da li znate da je, kada je sa 20 kao imigrant došao u Njujork unosio ugalj, lepio etikete na ambalaži i čuvao mazge, a devet godina kasnije završio školovanje na Kolumbija koledžu i dobio stipendiju za postdiplomsko usavršavanje na Kembridžu?
Da li znate da je samoinicijativno svom imenu dodao “Idvorski” kako bi se uvek znalo odakle potiče?
Da li znate da se zahvaljujući njemu srpska zastava prvi i jedini put vijorila sa Bele kuće i svih javnih zgrada u Vašingtonu, a predsednik Vilson napisao proglas o hrabrim Srbima koji su se u Prvom svetskom ratu borili za svoju slobodu?
Da li znate da je sav svoj kapital ostavio srpskom narodu i da su zahvaljujući njemu mnoga umetnička dela danas u Narodnom muzeju, odnosno Univerzitetskoj biblioteci?
Da li znate da ćemo, naredni put kada se budemo videli, proćaskati i o Mihajlu Pupinu?
Meni njegova priča ne zvuči nestvarno, jer izuzetni ljudi mogu činiti izuzetne stvari.
izvor: alex5rovski.com
