Набуџен. Како увлачењем Хенри Ролинса и Мерилина Менсона, тако и техником снимања, те стрпљивошћу у монтажи. Направљен циклично у тој мјери семантичке компликованости, да га не треба гледати на ТВ.
Без цјелисходног увида у ток радње, Линч дјелује као недокучиво надреалистичан медијум. Гдје је илузорно причати о јасно омеђеној поруци. Више личли на сликара, који стваралачки набој подређује визуелном. Нешто му сине док гули кромпир за мусаку, и он повуче прве линије кистом, без претјеране идеолошке разраде. Тек за изложбену вече, он измисли или прихвати неку критичарску мисао. Забушурујући мусаку, а поготово огуљке кромпира.
Но то, срећом, није тако. Иако дослиједно ређа мотиве као и у другим филмовима (нпр. каубојолик мафијаш прерверзно-интелектуалних навика), пажљиво разрађује основну мисао. Главни јунак мрзи камере, јер жели прошлост какву је он запамтио.Тај амнезични заплет, гдје људи трпе посљедице нечега за шта им тврде да су сами закухали (а они се не сјећају), дефиниција је хорора за одрасле.
Алкохолни заборав и јутарња грижа савјести, устрашено чучи у свакоме од нас.
(Сценарио: Д. Линч, Бери Гифорд; Улоге: Бил Пулман, Патриша Аркет, Балтазар Гети)
