Ja: Dobar dan.
Psihijatar: Dobar dan, izvolite.
Ja: Doktore, treba mi pomoć!
Psihijatar: U čemu je problem?
Ja: Pa mislim da imam više problema.
Psihijatar: Kažite, kažite?
Ja: Pa čini mi se da sve nekako vidim crno oko sebe.
Psihijatar: Molim vas da mi pojasnite?
Ja: Pa recimo kada idem gradom sve manje vidim nasmijanih lica, svi se nešto smrkli i pričaju sami sa sobom. Takođe, ja u gradu ne vidim sve te sjajne i šarene izloge, već više primjećujem one natpise “Izdaje se”. Više me ni „Grand šou“ ne može razgaliti.
Psihijatar: Interesantno, od kada to traje?
Ja: Ma traje odavno, ali nikada nije bilo tako intenzivno kao sada.
Psihijatar: I…?
Ja: I znate više ne gledam RTRS, ne mogu da podnesem sav taj njihov optimizam. Znate kad čujem koliko će biti investicija u 2013. godini mene obuzme neki strah. Hoćemo li mi sve to moći izprojektovati, izgraditi, otvoriti, naplatiti, pitam se? Nekako mi više prija Alternativna i BN televizija. Kada čitam novine uvijek zapamtim koliko imamo penzionera, koliko nezaposlenih, a nikako koliko je u proteklih 6 mjeseci zaposleno. Javile su mi se simpatije prema Plavšićki i Kecmanoviću jer su i oni kao i ja zabrinuti, a to mi se nikada ranije nije dešavalo. Ja više nisam u stanju da se radujem ni otvaranju kancelarije Republike Srpske u Mostaru. Možete li to zamisliti?
Psihijatar: Dobro je što ste se javili? Vidjećemo, ima li još nešto što vas muči?
Ja: Ma imam i sumanute misli.
Psihijatar: Kakve?
Ja: Ma nakon gledanja pomenutih televizija nekako mi se sve čini da se pretvaram u stranog plaćenika. Dva puta dnevno idem u banku da provjerim da li su mi “legle” pare.
Psihijatar: Iiiiii?
Ja: I ništa, nema para.
Psihijatar: Pa naravno da nema!!!
Ja: Ali najviše me brine što sam umislio da mogu da predvidim budućnost.
Psihijatar: Kako to?
Ja: Pa recimo dešava mi se da kada govore o problemima sa izgradnjom puta na prevoju Čemerno, ja idem po kući i govorim “znao sam, znao sam”.
Psihijatar: Uh!!! Da li čujete glasove.
Ja: Samo “Glas Srpske”, jel to neki problem?
Psihijatar: Dobro je što ste došli.
Ja: I znate šta je najgore?
Psihijatar: Kažite, kažite?
Ja: Postajem agresivan.
Psihijatar: Molim?
Ja: Da, da hoću da se borim za svoja prava. Počeo sam sa pisanjem bloga, potom sam tužakao Vladu Republike Srpske, onda sam prešao na Twitter, pa sam učestvovo u šetnjama za “Picin park”, pa sam bio na protestima budžetlija. Bojim se šta će biti slijedeće?
Psihijatar: Stanje je veoma ozbiljno, a postoji mogućnost da ste i zarazni. Izbjegavajte kontakte sa drugim ljudima i starim društvom. Propisaću vam neke fine šarene tabletice pa dođite za mjesec dana.
Ja: Ali, nije mi knjižica ovjerena.
Psihijatar: Jeste vi medicinski radnik?
Ja: Ma jok, ja sam psiholog.
Psihijatar: Onda ću vas kolega zamoliti da ujutro za dobar dan, na gladan stomak, pogledate spot “Dobrodošli u Republiku Srpsku”, a pred spavanje “Za ljepšu Srpsku”. Mnogima su pomogli, pa vjerujem da će i vama. Nekima vraća optimizam, nekima patriotizam, najveći broj njih uspava. Bilo bi dobro i da promjenite posao, recimo za ljude kao što ste vi najbolje bi bilo da se više druže sa životinjama i da što više borave u prirodi. Smanjite putovanja pogotovo u Federaciju BiH i pišite što više ćirilicom. Biće to dobro!!!
