СПЛИТ – Земље бивше Југославије „тону у блато” финансијског банкрота, пише сплитска „Слободна Далмација”, наводећи да је спољна задуженост Хрватске, Словеније, Србије и Босне и Херцеговине премашила 112 милијарди евра, док је Југославија уочи распада страним повjериоциома дуговала вишестуко мање – 22 милијарде долара.
Рекордер је Хрватска, са 44 милијарде евра спољног задужења.
Наводи се и једна битна разлика између задужења некадашње државе и њених насљедница: југословенски инострани дуг био је потпуно државни, док у дуговима њених насљедница, уз државу, учествују и сви остали сектори.
Тако у 44 милијарде евра хрватског иностраног дуга на државу отпадају свега 5,2 милијарде, или око 12 одсто задужења, док готово половину чини дуг предузећа, небанкарских финансијских институција и малих привредника, а око 23 одсто дуга направиле су банке.
Словенци су крајем прошле године накупили 39 милијарди евра иностраног задужења, а њихови економисти указују да је удио државе у том дугу био 34 одсто, или 13,3 милијарде евра.
Словеначки економски стручњаци упозоравају да се лани државни дуг према иностранству удвостручио и да би, настави ли тако да расте, Словенији за три године могао запријетити грчки синдром, с падом система јавног финансирања, кочењем развоја због великог пада кредитног рејтинга и трошкова сервисирања дуга.
Док је удио комплетног словеначког спољног дуга у бруто домаћем производу (БДП) земље крајем прошле године износио 111,4 одсто, хрватски чини 97,7 процената БДП-а.
Као критеријум високе задужености, но не и презадужености, узима се дуг од преко 80 одсто БДП-а и више од 220 одсто извоза, напомиње хрватски лист, наводећи да је Хрватска и по том другом критеријуму од прошле године у категорији високозадужених, јер јој инодуг чини 273 одсто вриједности извоза, који је важан као главни извор прикупљања средстава за отплату дуга.
Према мишљењу Зринке Живковић-Матијевић, директорке Дирекције за економска истраживања „Рајфајзен консалтинга”, проблем бивших држава Југославије је раст који се темељи на домаћој потрошњи, што у недостатку сопствене конкурентне производње, резултира порастом увоза и дефицита платног биланса, који се финансира новим задуживањем.
„За сваку је економију погубно каналисање узетих зајмова у текућу потрошњу да би се финансирао раст и развој. Много већи проблем од висине спољног дуга је усмјереност средстава у јавну и личну, непроизводну потрошњу, умјесто у инвестициону, која би омогућила стварање нове додате вриједности и одржив раст и развој”, оцијенила је Живковић-Матијевић за „Слободну Далмацију”.
